Poživeće Vanja duže od 18 godina koliko joj je bilo suđeno uredbama, zakonima ili Bog sveti zna kojim birokratskim aktom njene otadžbine, na čijem troškovniku nije upisano srce za devojčicu iz Sonte.
Država Srbija ne da ni prebijene pare za Vanjino srce. Država Srbija isprosila je preko državne televizije novac za operaciju.
I državnoj televiziji stislo se srce od te bezdušnosti, priložila je milion dinara. U akciju se uključila i Narodna kancelarija predsednika Srbije, bilo na televiziji, sve pohvalno. Eto, predsednikova kancelarija razume se i u prošnju. Predsednik je, izgleda odvojen od države kao crkva. Sve može da naredi, ali ne i da se Vanji kupi srce.
A država, ona je čekala kao sfinga u egipatskoj pustinji, pogleda uprtog u horizont, negde preko naših glava i Vanjinog srca. Nije se sažalila ni nad tom strašnom slikom devojke u bolesničkoj postelji, priključene na one žice, cevčice, šta li. Onako izmučenog lica među tim smeđim kovrdžama.
Država je piramide i hramove za svoje miljenike odavno sagradila.
Da plemenitiji od države novac nisu mogli da skupe, sačuvaj Bože, da li bi neko u toj državi to primetio? Da li bi pocepao uredbu po kojoj je srce za Vanju suviše skupo za srpski zdravstveni sistem? Ili bi je prepustio zaboravu i tuzi njene porodice.
Koliko još ima bolesnih koji su srpskoj državi skuplji živi nego mrtvi? Koji su toliko bolesni da nisu predviđeni propisom.
Nesrećna nam država. Zlo ti jutro državo. Ti, bedna, svirepa, bezosećajna kurvetino bez srca i duše.
Ponizila si Vanju i sve koji plaćaju zdravstveno osiguranje. Tebi porezi i doprinosi služe samo da ulojiš činovnike, te nezajažljive stranačke kadrove.
Dođeš, državo, samo mesečno ili po kvartalima. Pokucaš na vrata. "Kojim zlom državo", pitaju te.
"Plati domaćine, deca su mi u odelu od prošlog meseca, limuzina je stari model, šoferima treba benzin da provozaju sekretarice, tajkunima kredit da otkupe još jedno preduzeće, skupštinski restoran ostao je bez telećih brizli. A, sve to košta i to ne malo. Plati, pa si miran do sledeće prilike", kažeš bez pardona.
Zgrabiš onda državo novce, pa se prijateljski pozdraviš, namigneš onako šeretski:"Vidimo se i pre nego što se nadaš, možda već za izbore – gologuzi domaćine."
Smeješ se, državo, i podruguješ svom nesrećnom i krezubom narodu. Izbacuješ statistike o broju zuba, zdravih i bolesnih, po glavi stanovnika. A, skinula si ih sa troškovnika stomatologa. Kažeš, nema novca. Kažeš, plati rajo sama, ako imaš. A, nema raja, pa ide okolo krezuba.
Navikla je raja da je bolesna, da o njoj niko ne brine, da radi bez Medicine rada, da živi bez sistematskih pregleda za koje nema novaca i čeka, čeka da zaboli, pa da zna da je bolesna. A onda, e pa onda već ume da bude prekasno.
"Suviše si bolestan, skup si brate mili. Propisi. Shvataš i sam. Šta ćeš, tako ti je to. Umri", pošalješ bolesnika na mrcinište.
Ti državo, kome ti trebaš takva bez srca. Koliko košta transplantacija za tebe. Da platimo šta košta, pa da smo mirni.
