Saradnja ispisana patriotizmom

Nataša Bogojević, kompozitorka iz Čikaga, vratila se iz Beograda gde je premijerno izvedena njena kompozicija "Virtuelna uvertira". Delo je nastalo po narudžbi Beogradske filharmonije (dirigovao je maestro Dejvid Alan Miler iz Amerike) i izazvalo je veliku pažnju i oduševljenje publike, koja Natašu poznaje kao jednu od najzanimljivijih autorki naše muzičke scene.

Nataša Bogojević

Od 1995. godine Nataša Bogojević živi u Čikagu, u nastojanju da pronađe idealni balans između obaveza majke, profesorke muzike, kompozitorke i izvođača i da sačuva svoju originalnost, smisao za humor i ironiju, kojima vrcaju skoro sva njena dela.

- Bila sam veoma prijatno iznenađena pozivom Beogradske filharmonije da za njih napišem orkestarsku kompoziciju, jer je do toga došlo na jedan čudan način.

Naime, violinista Itai Šafira, Izraelac koji živi u Njujorku, pronašao je moju muziku na My Space, to mu se veoma dopalo, pa me pozvao da napišem violinski koncert za njega.

Rekao mi je da će nastupiti u Beogradu i da bi možda bilo dobro da Beogradska filharmonija preuzme izvođenje tog dela. Tako sam stupila u kontakt sa Filharmonijom, a kada je Ivan Tasovac, s kojim sam išla u Muzičku školu "Mokranjac", čuo za ideju, bio je veoma zainteresovan, ali je hteo da najpre uradim orkestarsko delo za Filharmoniju.

Naravno, onda dolazi do krize u Filharmoniji, Ivan je podneo ostavku, ja sam mesecima bila u potpunoj neizvesnosti. Ipak se sve završilo na najbolji mogući način. Uzela sam u obzir njihovo finansijsko stanje i ovo uradila iz patriotskih, a ne iz materijalnih razloga, ali su se na kraju stekle okolnosti da u Beograd dođem kao gost Filharmonije, da odsednem u hotelu, da delo diriguje fantastičan poznavalac savremene muzike.

Ono što je najprijatnije iznenađenje jeste da Filharmonija zvuči bolje nego ikad, jer sam zapamtila ono vreme devedesetih kada su muzičari za vreme proba gledali utakmice. Srećom, to je iza nas, a orkestar sada zvuči veoma moćno.

Nataša Bogojević sa Ivanom Tasovcem i dirigentom Milerom

Kolege iz Beograda odlično poznaju Natašin senzibilitet i verovatno su znali kakvo delo od nje mogu očekivati. Tako ni naslov "Virtuelna uvertira" nikoga nije iznenadio.

- Veoma sam dugo radila na ovom delu, pošto orkestarsko delo nisam napisala još od kada sam diplomirala, pa je izazov bio još veći. Orkestarske kompozicije zahtevaju mnogo vremena, izuzetnu koncentraciju, treba pronaći najbolja orkestarska rešenja, spektar boja i tonova je nepregledan, kao i kombinatorika, to je nešto kao uzvišena matematika...

U porudžbini Beogradske filharmonije bilo je naznačeno da napišem delo koje je uslovno rečeno uvertira, u trajanju od oko 13 minuta. Tako je nastala "Virtuelna uvertira" u kojoj su tematski materijali "pozajmljeni" iz moje mladalačke kompozicije "Circulus Vitiosus", ali čija je forma značajno promenjena. Strukturu ove forme definisala sam kao virtuelni sonatni oblik. Virtuelno ovde ne treba shvatiti kao opoziciju stvarnom sonatnom obliku, međutim ovaj oblik jeste u suprotnosti onom koji poznajemo iz tradicije.

Nataša Bogojević je posebno ponosna na muzički humor, po kojem se njena dela prepoznaju, na izuzetan smisao za ironiju, parodiju, kojom se po nečemu podsmeva ili ga na sebi svojstven način akcentizuje.

- Danas se orkestarske kompozicije ne izvode tako često, moguće je da se izvedu samo na premijeri i nikad više, jer je orkestar veoma skup i zahtevan. Već sada delovi moje kompozicije mogu se čuti na Jutjubu. Uvek sam eksperimentisala, nastojala da pronađem nešto novo u sebi i izvan sebe, uvek sam mislila da je to suština komponovanja.

Misli, igra, otkrivanje nečeg novog, kad smo svesni i kad nismo svesni. Sada sam uspela da se citati iz mojih mladalačkih kompozicija u ovom delu ne prepoznaju, jer su sada u novoj formi, a u isto vreme ta muzika, koja je nastala pre mnogo godina, opet zvuči kao nova, moderna, drugačija.

Ono što je meni najbitnije jeste da u svetu muzike u kojoj su vladali kombinatorika, matematika serijalizma i modernizam sada dolazi do povratka novoj tonalnosti, melodijama u koje ja verujem. Muzika dolazi iz viših sfera, kompozitori su samo oni koji je prenose i ja čvrsto u to verujem.

Nataša se dobro seća teških američkih početaka od pre 15 godina, svojih nastojanja da uskladi obaveze majke, profesorke i kompozitorke, da nastupa onoliko koliko je to za svakog umetnika važno.

- Nije ni danas lako. Problem je u tome što ljudi misle da ovo nije profesija, da mi ovo radimo u slobodno vreme, jer istina je da se od komponovanja danas ne može živeti. Predajem muziku na De Paul univerzitetu, imam i svoju muzičku školu MysicaNatasha, trudim se da budem prisutna na muzičkoj sceni Čikaga, ali, kažem vam, svet misli da je muzika naš hobi.

Nastupam i na humanitarnim koncertima, rado se odazivam svim pozivima. Ni sama ne znam odakle mi dolazi ovolika energija, iako moja najbolja muzika nastaje onda kad je potpuna tišina u kući, a to je usred noći. Neophodna mi je koncentracija, jer jedino tako mogu da budem u svojoj partituri. Ne treba mi klavir da bih komponovala, ali su mi potrebni vreme i tišina. Naravno, razvozim decu na njihove aktivnosti, pa se posle vratim svojoj orkestraciji.