Azil za pacove
Kada je Vranje 1918. godine oslobođeno u Prvom svetskom ratu, ostalo je dosta ratne siročadi o kojoj je bilo potrebno brinuti. Tako je ovaj grad na današnjem jugu Srbije bio među prvima u zemlji u kome je otvoren dom za decu bez roditeljskog staranja. Na podsticaj i ideju advokata Mileta Stevanovića Čaplje i njegovog kolege Janče Stajića prvo prihvatilište je otvoreno krajem oktobra 1918. godine.
Dom se više puta preseljavao, a izdvajao se od ostalih jer je postojao i radio kao humanitarna ustanova pod zvaničnim imenom Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad. Tu plemenitu misiju pomagao je dobrotvor Džon Frotingam, sa suprugom Jelenom Lozanić i celom svojom porodicom iz Sjedinjenih Američkih Država.
U Vranju, ova ustanova postojala je u periodu od 1918. do 1934. godine. Dom je prihvatio oko šest stotina dečaka i devojčica. Svako od njih je o trošku porodice Frotingam dobilo šansu da odraste i postane svoj čovek. U to vreme po varoši je lutao veliki broj nezbrinute dece, jer su grad, ali i ceo kraj, naročito mnogo postradali od Bugara.
Deca širom sveta
Svojevremeno, Dobrivoje Mišić, jedan od starijih Vranjanaca, koji je radio u domu, pričao je kako su ga posetile nekadašnje pitomice Vera i Zora, uspešne žene koje su živele u Australiji. Nudile su pomoć da se dom obnovi i sačuva jer ih za njega vezuju divne uspomene.
Stara skoro ceo vek, zgrada Amerikanskog doma, nekada vaspitnog doma za srpsku ratnu siročad, a potom ženski internat, u naselju Tulbe u Vranju danas broji svoje poslednje dane. Sagrađena posle Prvog svetskog rata, bila je ponos varoši na jugu Srbije sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka. Do tada su u njoj živela ženska deca, siročad ili deca koju su roditelji napustili.
Razočarani štićenici
Nekadašnji štićenici doma dolazili su iz Slovenije i Italije pre nekoliko godina da posete mesto gde su odrasli i podsete se mladosti. Došli su, videli i otišli razočarani.
Razočarani Vranjanci danas prolaze pored ovog zdanja i čekaju kada će se srušiti samo od sebe. Nebriga lokalne samouprave za tu neobičnu, lepu zgradu koja je deo istorije Vranja počela je od trenutka kada je dom zatvoren. U njoj su od tada obitavali razni stanari, menjali se kao na traci, a da niko nikad nije uložio ništa u nju da se održava. Zgrada je propadala, a poslednjih deceniju i po postala je najpre stanište beskućnika, potom gradskih prostitutki i narkomana. Sobe su uništavane, ostajale su bez stolarije, šut je padao sa plafona. Jedino čega nije nedostajalo su pacovi i gomile narkomanskih špriceva.
Amerikanski vaspitni dom za srpsku ratnu siročad, osnovan odmah po oslobođenju Vranja u Prvom svetskom ratu, odmah je počeo da zbrinjava mališane iz cele Srbije. Bilo je to utočište za decu koja su u ratu ostala bez roditelja, ali i one čiji su roditelji, usled ratnih razaranja, bili slabog imovnog stanja. Zadatak doma je bio da prikuplja decu i da se stara o njihovom izdržavanju, vaspitanju i školovanju.
Posle Drugog svetskog rata u Amerikanskom domu u Vranju smestio se ženski internat. Sada, umesto da bude stecište kulturnih i obrazovnih dešavanja, ruglo je grada i stecište beskućnika. Danas u Vranju više niko ne pomišlja da popravlja niti da obnavlja Amerikanski dom, a u gradu se može čuti da pojedini građevinski lokalni biznismeni jedva čekaju da padne, a da potom u dogovoru sa pojedincima iz vlasti uzmu plac i podignu zgradu. U mirnom kraju, našli bi se kupci i veruje se da bi se stanovi prodali još u izgradnji.
