Kako su ženili Nikolu Teslu (3): Prepiska dva zanesenjaka
Lazi Kostiću nije uspelo, uz sav trud, da oženi Nikolu Teslu.
Ali, baš odatle je pesnik i pošao. Zašto? Odgonetku je dao književnik Stanislav Vinaver, koji mu je posvetio svoje kapitalno delo "Zanosi i prkosi Laze Kostića".
U tekstu "Kako se rodila pesma Santa Maria dela salute" Vinaver je uzeo "ženidbenu" prepisku između velikog naučnika i velikog romantičarskog pesnika zato što joj je u središtu Lenka Dunđerski. A ta nesrećna devojka postala je besmrtna tek u Kostićevoj labudovoj pesmi, kojom se na najlepši način okončava i srpski romantizam u književnosti. Vinaver je pisao:
"Prepiska između Laze i Tesle daje uvid u srž oba ova zanesena duha, od kojih je jedan hteo da veruje samo u romantiku, a drugi samo u drevne prauzroke i praskozorja. Elem: Laza je zaljubljen u Lenku Dunđersku. Ali se, oronuo, ne oseća dostojan nje. Traži joj dostojnog muža. Nalazi: Laza je napunio romantičnu Lenkinu glavu Teslinim likom. Ona je, dosledno, volela njega, Lazu: on se, Laza, uplašio i geteovski pobegao od nje, u Krušedol. Lenka veruje Lazi. Kad nije Laza - nek je Lazin Tesla."
Ali, sve dok Vinaver nije objavio ovu prepisku, uz Teslino ime jedva da je bila pomena i Lazinog i Lenkinog.
I danas malo ko zna koliko je Tesla bio privržen, na primer, svojoj majci Đuki i da je iz Amerike vodio brigu o njoj do kraja njenog života. Malo se zna i da je tri svoje rođene sestre - Angelinu Trbojević, Milku Glumičić i Maricu Kosanović - kao i njihove porodice, neprestano novčano pomagao, čak i onda kad je i sam bivao u oskudici. Iz obimne prepiske s rodbinom u Lici otkriva se nepoznati Tesla.
Iz te obimne prepiske nije teško dokučiti s kolikom su mu se ljubavlju i poštovanjem obraćale njegove tetke, ili pak sestre i braća od ujaka i tetaka, pa njegovi sestrići, čak i unuci njegovih sestara. Mnogima je lično odgovarao na pisma, a nikog nije zaboravio: čekom ili novčanom pomoći rešavao je mnogima školarinu i knjige, drugima zimski kaput i cipele, ponekad je slao novac i za lečenje ili oporavak u banji.
Pored oca i dedova sveštenika i monaha, uz ujaka, potonjeg mitropolita, Tesla je rano otkrio svet duhovnosti i knjiga, svet posvećenosti i lišavanja. Posle mnogo godina u Americi čudio se, kako je pisao, što je u tom svetu teško naći čoveka kod koga bi se u isti mah moglo naći: znanje, pravičnost i nesebičnost. S one strane, preko okeana, otkriva nam se još jedno Teslino lice.
A da bi se u poslednjoj deceniji 19. veka ono sagledalo u punom sjaju, bilo je potrebno svratiti tačno u 20 sati u Salu palmi njujorškog hotela Valdorf Astorija. Tada se pojavljivao u sali za večeru otmeni gospodin visok gotovo dva metra. Nosio je kaput "princ Albert" i polucilindar. Njegove maramice bile su od bele svile, kravate ozbiljne, takođe svilene, okovratnik beo i čvrst. Bacao je odevne dodatke, uključujući i rukavice, posle samo nekoliko nošenja. Sedao je uvek za isti, unapred rezervisan sto. Prilazi mu prijatelj. Gospodin sa bradicom i cvikerom nešto mu blagonaklono poverava. Ime mu je Robert Adervud Džonson. Urednik je u časopisu "Senčeri magazin". Takođe je i pesnik. To je isti onaj prijatelj Amerikanac koji je, zbog odanosti prijatelju pronalazaču, počeo da uči srpski jezik i koji je među ostalim svojim pseudonimima imao i jedan srpski. Zbog Tesle se prozvao Luka Filipov.
Skromna autobiografija
Ni mnogobrojni novinari, ni Teslini biografi, nisu baš posvećivali naročitu pažnju njegovoj privatnoj ličnosti. Čak ni on sam, u svojoj autobiografiji, koju je skromno nazvao "Moji pronalasci" - nije nalazio da je išta drugo, lično ili privatno, važnije od njegovih pronalazaka.
