Grad Beograd mi ukrao penziju

Na jugoslovenskoj estradnoj sceni Angel Dimov pojavio se još pre 35 godina. Od samog početka svojim glasom i pesmama osvojio je naklonost publike. Bio je omiljen kod starijih kolega, pred kojima je, kako kaže, drhtao kao prut zbog velikog poštovanja prema njihovom liku i delu.

Tri i po decenije na estradi: Angel Dimov

I danas su njegove pesme poput "Ovo je priča o nama", "Ženo moja, moje milovanje", "Dva prstena, dva svedoka" rado slušane, a nema kafane i restorana, ni slavlja na kome bar neko ne poruči jedan od njegovih brojnih hitova. Angel priznaje da nije ni sanjao da će napraviti veliku muzičku karijeru i dostići toliku popularnost.

PANTALONE NA ZAJAM
- Rođen sam 1953. godine u Negotinu na Vardaru u Makedoniji. Moj rodni kraj je i danas poznat po čuvenom tikveškom vinu, ali i po dobroj muzici. Makedonci su muzikalan narod i ne treba im povod da bi zapevali. Srednju školu sam upisao u Skoplju, ali je nisam završio. Sada je kajem, ali kasno je za to. Bilo je to vreme velikog siromaštva, pa sam bio zadovoljan onim što smo imali. Išao sam po svadbama i veseljima širom Makedonije i gledao kako moj otac Blaža svira klarinet. Upijao sam sve i zamišljao kako ću i ja biti muzičar kada porastem. Ne znam gde je taj klarinet sada i žao mi je što nije sačuvan. Ne znam da li ga je otac prodao ili nekom poklonio.

- Muzičke gene sam, ipak, povukao na ujaka, takođe muzičara. On mi je i poklonio prvi žičani instrument. U to vreme organizovana su razna muzička takmičenja. Išao sam na sva. Nisam imao šta da obučem, pa sam morao da pozajmljujem pantalone i džemper. Na te pantalone me uvek podseća slika koju sam sačuvao. Nije im radio rajsferšlus, pa sam morao da ih zakačim zihericom. Sve se to videlo, ali šta sam mogao, jer nisam imao izbora. Kad bih počeo da pevam, zaboravio bih na pantalone. Bilo mi je bitno da se plasiram dalje. Posle državnog takmičenja pevač je imao tu čast da gostuje u emisiji poput "Mikrofon je vaš" ili "Zlatni mikrofon". To je tada bila velika stvar. Retko ko je imao televiziju, svi su uglavnom slušali radio. Ljudi u selima bi se okupljali kod komšija koji su imali radio i slušali muziku. Iako je vladala beda, sve je bilo mnogo lepše.

Sa suprugom Dušicom i sinovima Aleksandrom i Daliborom

ZLATNE GODINE
- U mom rodnom mestu gostovao je ansambl Beograd. Čuli su za mene i bez razmišljanja me pozvali. Nisam ni sanjao da ću trbuhom za kruhom otići u glavni grad Jugoslavije. U tom orkestru su pevali tada poznati pevači Ratko Tasić, Dragoslav Belić i Vesna Makedonka. Jednog dana na kućnu adresu mi je stigao telegram. Kad sam ga otvorio, video sam je to poziv menadžera tog ansambla da nastupam sa njima. Krenuo sam iz rodnog mesta, ali nisam odmah došao u Beograd, već u Smederevsku Palanku i to brzim vozom Atina - Pariz. Morao sam da ukradem novac za kartu, jer ja nisam imao para. Imao sam tada samo 17 godina. Nekako sam stigao i odseo u nekom hotelu. Priključio sam se tom ansamblu, s tim da sam prvo bio gitarista.

Gitaru sam naučio da sviram još u Makedoniji kod čuvenog Feruza u ansamblu "Nasko Džorlev" u kome su počele Esma i Usnija Redžepova. Upao sam u orkestar Beograd i snimio hit "Čaše lomim, ruke mi krvave". Bili smo mladi i kosmati, pošto je u to vreme u modi bila duga kosa. Mislili smo da smo neki šmekeri. Voleli su nas ljudi. Kad bi pevač promukao, odnosno kad bi mu otkazao glas, ja bih uskakao i pevao. To je bio odličan trening. Dobio sam čak tu slobodu i da sam napišem pesme koje sam pevao na nastupima. Sve je trajalo dve-tri godine, što mi je bilo dovoljno da upoznam neke važne ljude iz sveta muzike i estrade, koji su mi kasnije mnogo značili u karijeri.

- Kada sam savladao sve muzičke tehnike, osnovao sam svoj bend sa Savom Radusinovićem. Bili smo dobri drugari, stanovali smo i momkovali zajedno. Svirali smo i pevali po raznim veseljima, svadbama, ispraćajima i bili smo veoma popularni. To su bile zlatne 80-te godine. Jedno vreme sam radio i sa Sinanom Sakićem. Počeo je kao bubnjar, a ja sam svirao gitaru. On je udarao u bubnjeve i pevao. Bio je to odličan bend, a kasnije nam se pridružila i jedna izvanredna pevačica. Ne bih da joj pominjem ime. To je bilo davne 1973. godine. Otišao sam u vojsku, a kad sam se vratio nastavio sam tamo gde sam stao. Radili smo u motelu Romeo i Julija, sadašnji Šarić na Ibarskoj magistrali. U to vreme tu se pekao zanat. Svake večeri dolazili su Buca Jovanović i Aca Stepić, koji su stvorili velika imena narodne muzike. Sedeli su tu sa još nekim muzičarima i video sam da komentarišu i analiziraju moje pevanje. Jedno veče je došao i Šaban Šaulić, koji se sa svojom ekipom vraćao sa koncerta u Kraljevu. Stali su tu da popiju kafu. U to vreme on mi je bio idol i želeo sam da budem kao on, čak sam ga imitirao. Bio sam ponosan što me je tada slušao kako pevam.

U AUSTRALIJI BIO 16 PUTA
- U to vreme bili su popularni festivali. I ja sam učestvovao na Ilidži 1978. godine. Po pravilima, iz svake producentske kuće kao što su Jugodisk, Diskos, Diskoton bilo je po pet pevača. Trebalo je da budu tri profesionalca i dva debitanta. Već sam tada živeo u Beogradu. Za svoj nastup na Ilidži dobio sam sve pohvale. Uskoro sam snimio i pesmu "Dva prstena", koja i danas živi i za koju slobodno mogu da kažem da je moja lična karta. I danas se peva na svadbama. Posle Ilidže su usledili Hit leta, zatim festival u Domu sindikata, što je bila odskočna daska za karijeru.

- Obišao sam skoro ceo svet. To su bila nezaboravna putovanja i druženja. Toliko je drugarstvo vladalo da nam danas ovi mladi mogu da pozavide. Samo 16 puta sam bio u Australiji, posebno u gradu Volongong, kod Perta. U njemu živi dosta Makedonaca, imaju i svoje crkve, a koliko čujem, stalno su neke svađe između njih. Iako sam rođen u Makedoniji, slabo sa njima sarađujem. Na makedonskom jeziku sam snimio samo dva albuma.

- Počeo sam da sarađujem sa Dobrivojem Ivankovićem Docom, kompozitorom i tadašnjim muzičkim urednikom PGP RTS, sa kojim se kasnije okumio. U to vreme sam se oženio i dobio prvog, pa uskoro i drugog sina. Sa Docom sam lepo sarađivao, ali je bio prestrog i dan-danas tvrdim da mi njegove metode često nisu išle u korist. Kada je Lepa Lukić išla na koncerte, za nju su tražili tadašnjih 500.000 dinara, a on je za mene tražio milion. To je bilo neizvodljivo, bio sam debitant i bio sam svestan da je to što traži nerealno. Držao me je u šaci i nije mi dao da radim. Nekako nisam imao slobodu.

POLITIKA KRIVA ZA SVE
- Potom sam upoznao Ljubu Kešelja koji je tada bio u braku sa Zoricom Brunclik i bili su na vrhuncu slave. Pozvali su me u goste i ponudili mi pesmu "Da li ćeš me i sutra voleti". Rekao sam im da sačekaju malo jer idem sa Šabanom Šaulićem na turneju. Nisam snimio tu pesmu. I danas kad me vide, prebacuju mi da sam bio lud što sam odbio tu pesmu. Ali, ne žalim se, šta je tu je. Možda mi je mogla doneti još veću popularnost, ali sad je gotovo. Za album "Ovo je priča o nama" mogu slobodno reći da mi je pasoš i od tada mi je karijera krenula uzlaznom putanjom. Svi su me tapšali po ramenima, hvalili me, ljudi me tražili, ali nisam znao, niti mogao to da iskoristim. Svi su se nešto plašili da se ne zamere Doci Ivankoviću. Nisam imao ni medijski prostor, koji je i tada bio bitan za karijeru. Nisam se nikad laktao, nisam taj tip. I u to vreme je politika imala uticaja u svim oblastima, tako da je umešala prste i u muziku. Pevači su se selili od jedne do druge diskografske kuće. Počeo je da snima ko šta i kako hoće. Producenti su postali ljudi koji nemaju veze sa muzikom i to mi i dan-danas smeta. Video sam šta se sve radi i nekako mi je to bilo jadno. Poslednji album, na kome su veliki hitovi poput pesama "I bogovi su odredili" i "Ženo moja", izdao sam 1996. Posle toga svako je nekako gledao svoj interes, gledalo se ko će da zaradi na tebi ne vodeći brigu da li će to biti kvalitetno ili ne. Malo ko je brinuo o mojoj karijeri i o tome kakve će mi biti pesme.

- Trebalo je već da budem u penziji, ali video sam da mi nisu uplaćivali staž. Ranije je grad Beograd uplaćivao radni staž estradnim umetnicima, a kad sam otišao da vidim kakva je situacija, nigde me nije bilo. Sada moram da prođem kroz razne peripetije kako bih dobio penziju. O nacionalnoj i ne razmišljam, jer tu se ne zna ni ko je zaslužuje, a ko ne.