Kulturni genocid u Srbiji
Zlata Numanagić (64) imala je samo 14 godina kada je ušla u svet glume. Danas, iako u penziji, i dalje, kako kaže, mora da radi, jer ne može da preživi od glumačke penzije.
- Trenutno igram u pozorišnoj predstavi "Legija časti" Bratislava Petkovića o Milunki Savić. Gostujemo po Srbiji, a želja nam je da nas vide i ljudi u dijaspori. Pregovaramo nešto s Kanadom, pa ćemo videti šta će biti od toga. U predstavi igraju i Milenko Pavlov i mladi Zoran Dubovac, poznatiji kao Mališa iz serije "Moj rođak sa sela". Nadam se da će ova predstava bar malo ispraviti nepravdu nanetu ovoj hrabroj ženi - kaže Zlata Numanagić.
Kako vidite danas srpsku filmsku umetnost?
- Pa dovoljno govori to što su Avala film prodali jednom taksisti za dve banke. Zaista je tužno kako se ophode prema tako nečem vrednom. To bi trebalo da se čuva na državnom nivou. Svi filmski radnici i glumci ostavili su svoju dušu u Avala filmu. To je dokaz da smo kao nacija postojali u svetskom filmu. Svi ti igrani i dokumentarni filmovi su otišli, što je veliki kulturni genocid.
Kako je danas glumcima u Srbiji?
- Nikad teže. Mi glumci penzioneri, ali i penzioneri uopšte, živimo na rubu egzistencije. Bolje sam živela kao studentkinja nego sad. Stvarno sam uvređena. Treba da se zadigne suknja i napumpaju neki delovi tela pa da budete primećeni i poštovani. Kažu - narod voli. Gluposti. Narod gleda ono što mu se servira. Zabava se izjednačila s kulturom. Trenutno se posledice ne osećaju, ali će za 10-20 godina biti katastrofalne. Umesto da idemo napred, mi konstantno idemo unazad. Strašno.
Da li vas zovu da snimate serije i filmove?
- Stari reditelji su me sami pozivali, dok me danas mladi zaboravljaju. I ne znaju da postojim. Posla je sve manje, a ne idem ka mladosti. A pitanje je koliko ću moći da radim, jer kad čovek radi privilegovan je. Ovo što se danas snima sve je lobirano - kaže Zlata.
Šta vam daje snagu?
- Trudim se da budem optimista, ali teško je. Moj 16-mesečni unuk Vuk, koga mi je podario sin Fedor, najznačajnija mi je tačka u životu. Mnogo je sladak. Brblja, a ništa ga ne razumeš i zna samo da kaže ne. On mi je najveća motivacija. Planiram da s njim, sinom i snahom odem u septembru na more jer je osetljiv, s obzirom na to da je krenuo u jaslice. Inače, leto ću provesti u Beogradu, jer ne volim da se izlažem suncu.
Kako se osećate kao umetnik?
- Teško. To je jedno veliko ignorisanje mog doprinosa kulturi. Ako jedna zemlja nema kulturu, zdravstvo i prosvetu, onda imate nekulturnu, bolesnu i neobrazovanu naciju. To je veliki minus bilo kome ko je na vlasti. Smanjuju penzije. Pa ne smeju da mi smanje penziju, jer sam je zaradila svojim dugogodišnjim radom. Nema ko da nas zaštiti. Ta neka udruženja za koja se ne zna šta rade ne mogu da nas štite. Ako sistemski ne zaštite položaj umetnika, pravi se kulturni genocid. Šta da radim, da se čupam za kosu. Oni se igraju sa svojim narodom i dosta je više vređanja inteligencije. Mlade glumce drže u zabludi da će napraviti karijeru. Pa kad će da je napravi ako se na pozorišne daske popne sa 30 godina, a uz to ima mnogo glumačkih škola i Akademija.
Šta mislite da li će i kada biti bolje?
- Bojim se da od ovog ne može gore i mislim da neće biti bolje. Nema poštovanja prema pozorištu i umetnosti. U omraženom socijalizmu ste imali veliko poštovanje kao glumac i umetnik. Mislim da sam zaslužila da mi penzija služi da preživim. Moj društveni doprinos je nedovoljan da jedem.
