Hrvati kroje srpsku enciklopediju

Jedan od ključnih saradnika leksikografskog odeljenja Službenog glasnika je Vlaho Bogišić, glavni ravnatelj Leksikografskog zavoda iz Zagreba

Retki su nastupi u srpskoj javnosti koji otvoreno i direktno ukazuju na nedopustiv odnos države i njenih istaknutih funkcionera prema nacionalnim interesima, tradiciji i nacionalnom identitetu. Jedan od onih koji tako govore jeste i dr Milo Lompar, profesor Filološkog i Bogoslovskog fakulteta, koji predajući kulturnu istoriju Srba i srpsku književnost nastoji da kod svojih studenata sačuva zdravu nacionalnu svest.
x Kako komentarišete stanje duha danas u Srbiji?
- Duhovna situacija je određena teškim istorijskim porazom koji je naš narod doživeo u 20. veku, posebno posledicama koje se sada pojavljuju pred nama. Došlo je do ozbiljnog poremećaja srpskog nacionalnog identiteta zbog jugoslovenstva i usled ideološke obrade tog identiteta. Ustoličeno je shvatanje da briga o srpskim interesima, kulturi i tradiciji pripada nekom drugom, a ne srpskoj javnosti. Ključnu odgovornost u tome ima srpska intelektualna elita, koja je više puta pokazala svoju nespremnost da se bori za vrednosti koje zadiru u pitanja nacionalnog identiteta.
x Da li je gubljenjem vekovnih srpskih teritorija došlo do pojave koju vi nazivate "rasrbljavanjem Srba"?
- To je počelo još u titoizmu. Srpski manastiri su pretvoreni u deo makedonskog državnog i nacionalnog projekta, izmišljena je crnogorska nacija. A danas? Postoji nastojanje da svi tragovi kulturnog identiteta Srba dobiju druge odrednice, da poprime drugo svojstvo od autentičnog. Da se sve ono što je srpsko svede na srbijansko, a pri tom je to srbijansko između Beograda i Vranja. Nastoji se da kultura koja nastaje u BiH bude neka bošnjačka kultura. I da se to protegne u prošlost, iako su najbolji predstavnici te kulture, poput Meše Selimovića, rekli da sebe smatraju Srbima i da pripadaju srpskoj kulturi.

Stručnjak za Njegoša i Crnjanskog
x Milo Lompar je rođen 1962. godine u Beogradu.
x Na Filološkom fakultetu kao vanredni profesor predaje Srpsku književnost 18. i 19. veka i Kulturnu istoriju Srba. Profesor je i na Bogoslovskom fakultetu.
x Objavio je do sada sedam knjiga i dobio tri književne nagrade. Najbolji je poznavalac Njegoša i Miloša Crnjanskog. Nikad nije bio član nijedne partije.
Predsednik je Zadužbine Miloša Crnjanskog.
x Oženjen je i ima sina Rastka.

Seobe - ime nacionalne sudbine
x Na čelu ste Zadužbine Miloša Crnjanskog. Poznato je da je ova važna institucija neka vrsta srpskog pastorčeta. Zašto?
Zadužbina je privatna institucija koja deli sudbinu svog pisca, emigranta. Nema nikakvu pomoć države, sedište joj je u sobici od desetak kvadrata u UKS, pored toaleta, na neuglednom mestu. Važno je da svi koji rade u Zadužbini to rade bez ikakve materijalne koristi. Naša misija je da njegove knjige prevedemo na što više jezika i da sačuvamo uspomenu na njega. I uspevamo u tome. Crnjanski je jedna od najvažnijih ličnosti naše kulture, figura koja spaja otadžbinu i nacionalnu emigraciju, a njegov roman "Seobe" nosi ime naše nacionalne sudbine. Svojom biografijom pokazuje da čovek može istovremeno da bude nacionalno određen kao Srbin i da bude kosmopolita. Razara stereotipe da čovek koji govori strane jezike treba da govori ružno o svom narodu.

x Često se može čuti da su "ljudi iz dijaspore veći Srbi od onih u otadžbini".
- Srbi iz dijaspore ne mogu nikada toliko da utiču na sudbinu matice koliko matica može na njihovu. Ljudi spolja imali su snažniji osećaj ugroženosti, videli su u kom smeru ide propaganda protiv našeg naroda, dok se to u zemlji nije tako dobro videlo. Posle 2000. nastupio je preokret, ali je obnovljen stari mehanizam prenošenja problema na nekog drugog. Kao što se nekad prenosilo na Jugoslaviju, tako se danas prenosi na Evropu. Neće to tamo niko rešiti, jer niko o tome i ne brine. Ljudi u dijaspori vide bolje da naša sudbina mnogo više zavisi od lične inicijative i truda, pa deluju u tom smeru. Ovde se sve to prepušta imaginarnoj državi, koja to sve prepušta imaginarnoj Evropi, pa od svega ostaje da se to prepušta drugome.
x Kakve su posledice nametnute srpske krivice u današnje vreme i gde se one najpre vide?
- Iako starija od tih vremena, ideja srpske krivice je utemeljena tvrdnjom o velikosrpskoj hegemoniji kao uzroku raspada svake Jugoslavije. To je neistina. Ali, kolika je moć te ideje o "srpskoj krivici" vidi se i po tome što je ni genocid u Jasenovcu nije mogao uzdrmati. Ona je bila pogodna kao osnov za politiku Zapada u 90-im godinama. Taj pojam postaje jedna vrsta autocenzure Srba. Kako? Tačno je da Srbija nema snage da se suprotstavi moćnim i velikim zemljama sveta. Ali, Srbija mora da ima svest o nepravdi koja joj je učinjena. Ona u svojoj kulturi mora da oblikuje tu svest. Upravo to što se javno suzbija svaka svest o nepravdi pokazuje u kom stepenu je srpska politika iznutra zaustavljena. Dokle god postoji kompleks srpske krivice nije moguće definisati normalnu demokratsku srpsku politiku.
x Koliko su elementi dugoročne hrvatske politike prisutni u srpskoj političkoj svakodnevnici i zašto?
- U titoizmu nije u dovoljnoj meri osvetljeno da je srpski narod pretrpeo genocid. Kod naroda koji su pretrpeli genocid, kao što su Jevreji i Jermeni, ta svest je veoma razvijena. Ona ne podrazumeva bilo kakvu vrstu revanšizma, već podrazumeva da kultura oblikuje čovekovo samorazumevanje u skladu sa tom činjenicom. Kako toga nije bilo, hrvatska politika je ovde neka vrsta naše politike. Uprkos saznanju o ponašanju Hrvatske na suđenju o Kosovu. Uprkos Mesićevim rečima o BiH. Kada on kaže da Srbi u BiH treba da se okrenu institucijama BiH, onda je to politika KPJ posle rata. Tada je ustoličena svest da Srbi ne treba da se vezuju za svoj narod, već za neprijateljski državni okvir. Uprkos javno ispoljenom neprijateljstvu iz Hrvatske u više navrata, naša politika je da će na kraju sve biti lepo. "Nin" je objavio, recimo, da je jedan od ključnih saradnika leksikografskog odeljenja "Službenog glasnika" na izradi srpske enciklopedije Vlaho Bogišić, glavni ravnatelj Hrvatskog leksikografskog zavoda iz Zagreba. Od svih enciklopedija na svetu, kao što su Larus ili Brokhaus, izabrali smo Leksikografski zavod "Miroslav Krleža", koji je ozakonio neistinito shvatanje srpske kulture.
x Naš odnos prema srpskom jeziku više je nego sporan uprkos jasnim ustavnim i zakonskim odredbama. Kako se može izaći iz toga?
- Nemamo nikakav stav o srpskom jeziku. Zašto je neprihvatljivo reći da svi Srbi govore srpskim jezikom, pa i oni u Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori? Zašto ne bismo zaštitili njihova ljudska prava kad je reč o udžbenicima tog jezika? Mi to čak nismo ni pokušali. Ta pitanja su kod nas tabuizirana. Suočeni smo s odnarođavanjem, uz muk srpske intelektualne i političke elite. To je zastrašujuća činjenica, koja može da postoji samo u neslobodnim društvima, kojima se upravlja van njih samih. Time se u sistem kulture upisuje određena vrsta ponašanja. To nije spontano. Bugari su, recimo, ulazeći u EU insistirali da na evru bude ćirilični natpis.
Na kraju, gde je izlaz iz ovakvog nacionalnog stanja u kome se nalaze Srbi i Srbija već dugo?
Državna politika bi trebalo da sebično brine o srpskim interesima. Sadašnja politička i intelektualna elita to ne može da sprovede jer za nju je srpski nacionalni interes samo ono na šta niko nema primedbi. Ako bilo ko ima primedbe, makar one bile potpuno neosnovane, za nas je to dovoljno da odustanemo od sebe. Treba, nasuprot tome, sve stvari posmatrati, kako je govorio Crnjanski, sa srpskog stanovišta. I kako su govorili liberali Jovana Ristića u 19. veku: "Prvo Srbija i srpstvo, pa onda sve ostalo!" Preokret državne politike je imperativ, sve drugo je kratkog dometa.