U Americi napravio imperiju
Srbi u selima oko Plitvičkih jezera u Hrvatskoj, tako je oduvek bilo, često su glavom plaćali to što su Srbi. Tako je bilo i u srpskom selu Gornje Jezero u opštini Plaško u kojem svi Srbi koji su rođeni i živeli u ovom selu ili van zemlje, ili pod zemljom. Gorka, ali istinita sudbina, nije zaobišla ni porodicu Šupice kojih u Gornjem Jezeru više nema jer su svi daleko od mesta na kojem ih je kolevka zaljuljala. Jedan od njih jeste i Miloš Šupica koji je za život izabrao brda države Tenesi u Americi koja najviše liče na njegov rodni kraj.
- Nepravda, sirotinja i golotinja naterala su mog oca Mihaila da se 1910. godine ukrca na lađu koja ga je u 33 godini života dovela do Kanzas Sitija. Kada je stupio na tlo Amerike upisan je, kao i svi drugi Srbi iz ovih krajeva u to vreme, kao Mađar jer je Hrvatska u to vreme bila u sastavu Austrougarske. Otac Mihailo je iz dva braka imao dvanaestoro dece, a mene je majka Petra rodila 1936. godine kada je ocu bilo 59 godina. Majku su mi streljale ustaše, a otac mi je umro 1953. godine. Odlučio sam da se preselim kod sestre Milice koja je živela u Kostolcu i da izučim zanat, ali posle nekog vremena sam shvatio da je i u sestrinoj kući premalo kruha za sve te sam 1955. godine odlučio da krenem u beli svet. Tri dana sam hodao do Jasenica, i utekao preko granice i stigao u Klagenfurt, a odatle u Esen koji je bio samo moja usputna stanica do Amerike jer sam morao da zaradim novac za lađu danonoćno radeći u rudniku. Na kraju, tačno 1. maja 1957. godine, stigao sam u Klivend u Ohaju - priseća se Miloš Šupica svog putešestvija do obećane zemlje.
Pošten rad
Prve godine u Americi za Miloša Šupicu su bile tegobne. Prvo je radio kod jednog Slovenca, a potom je našao posao u svojoj struci, u industriji alata, gde je dogurao do poslovođe, ali Miloš je procenio da je to, ipak, dovoljno samo za dan i komad. Zato, odlučio je da sreću potraži u privatnom biznisu u Kaliforniji i to kao automehaničar.
- U međuvremenu mi je u Ameriku stigao i brat, ali nismo ništa znali o automehaničarskom poslu koji je bio na ceni. Međutim, ne postoji ništa što ne može da se nauči. Tada sam kupio jednog golfa i nekoliko puta ga rastavljao i sastavljao do poslednjeg šrafa. Tako sam otvorio malu auto-mehaničarsku radnju. Već sutradan došla mi je prva mušterija, Amerikanac, ja mu popravim auto, operem, nauljim sve što treba i taj čovek mi je bio najbolja reklama, te je posao krenuo kao voda. Ubrzo smo morali da tražimo novi prostor, ali problem je bio u tome što nismo imali novca. Nedaleko od naše radnje se izdavala ogromna radionica koju je držao neki Grk i tu nas je pratila sreća jer je Grk cenio Srbe. Rekao nam je da mu platimo koliko i kada možemo i bacio nam je ključeve na sto. On je bio pošten i verovao nam je, a mi smo se pošteno odužili. Ta radionica nam je zaradila još četiri servisa i to poštenim radom i radnicima koje smo plaćali mnogo više nego drugi a i radnici i mušterije to znaju da cene - priča Miloš Šupica.
Kuća kao bolnica
Miloš Šupica danas živi u državi Tenesi, na planini Smoki maunins, na brežuljku okruženog šumom što ga neodoljivo podseća na rodni kraj u kojem mu je u poslednjem ratu porušena rodna kuća. Od nje je uspeo da sačuva jedino tablu sa brojem kuće probušene metkom. Ta tabla stoji na centralnom mestu u kući-brvnari koju je izgradio po svom ukusu.
Oduševljeni poreznici
- Jedne noći u našu radnju su upali naoružani poreski policajci tražeći poslovne knjige koje je moja supruga Barbara vodila besprekorno. Kada su videli da je sve u redu, uz izvinjenje su otišli, ali sutradan su poslali televizijske ekipe da snime Srbe koji rade po svakom slovu zakona. Nakon tih priloga nismo mogli da ostanemo živi od posla. Eto, tako mi je poštenje pomoglo da budem iznad drugih automehaničarskih servisa - ističe Miloš Šupica.
Od pre dve decenije na čelu je humanitarne organizacije Spasimo srpsku decu koja je do sada prikupila nebrojenu pomoć. Ipak, kruna Miloševog humanitarnog rada, u čemu mu najviše pomaže supruga Barbara, bilo je zbrinjavanje i lečenje u Americi ranjenika iz bosanskog rata zbog čega je od Bele kuće tražio promenu zakona jer su SAD bile zvanično u ratu sa nama.
- Ukupno smo u Ameriku na lečenje doveli oko 130 ranjenika sa teškim povredama. Najteže mi je bilo kada je stiglo dvoje dece, brat i sestra Mladen i Miladinka Jokić, kojima je trebalo na VMA da budu amputirane noge. Oni su sedeli u kući za večerom kada su im dušmani u kuću ubacili bombu. Deci su bile pokidane noge, a majki je geler pocepao stomak toliko da su joj ispala creva. Srećom, svo troje je preživelo, a o tome je pisala i cela američka štampa. Za sedam godina u mojoj kući je bilo 27 ranjenika. Jednom od njih su presađeni bubrezi, drugom je obavljena rekonstrukcija lica, a Miroslav Pavlović je spasen iako je na glavi imao ranu kroz koju se video mozak - priseća se za "Vesti" Miloš Šupica koji je u Republiku Srpsku, Srbiju i Crnu Goru uputio humanitarnu pomoć u iznosu od oko 80 miliona dolara.
Sada namerava da dovede u Srbiju 12 vodećih američkih kardiohirurga koji će operisati srpsku decu do 18 godina sa srčanim problemima i obaviti edukaciju naših stručnjaka u oblasti dečje kardiohirurgije.
Krv nije voda
Miloš Šupica se dva puta ženio. U braku sa Kerol ima troje dece - Marka i blizance Damona i Kolet, a sa drugom suprugom Barbarom nema dece.
- Damon je bio pripadnik Američkog vazduhoplovstva sa rasporedom u Južnoj Koreji. Međutim, kada je dobio prekomandu na Jadran pozvao me je da mi saopšti da je odlučio da napusti vojsku jer bi ga učešće u akcijama protiv braće strašno pogodilo. Jedva je izbegao vojni sud, ali su mu dozvolili da ode iz vojske. Damon je danas jedan od vodećih stručnjaka za ekologiju u nekoliko američkih država. Eto, krv nije voda - ponosan je Miloš Šupica.
