Istina je izgleda, ostaće Srba za pod jednu šljivu
Svi smo u životu bar jednom čuli ono zastrašujuće proročanstvo Tarabića, koje kaže da će nas Srba jednoga dana ostati toliko da stanemo za pod jednu šljivu. Da će nas biti sve manje i manje. I dok se pripadnici vlasti prepucavaju sa komšilukom o dnevno političkim temama i o tumačenju istorije, bela kuga u Srbiji uzima sve više maha.
Istina ili puko praznoverje, tek reči Tarabića ne prestaju da odzvanjaju u ušima svakome ko se na trenutak zaustavi da pročita i razmisli o zastrašujućim brojkama o stopi smrtnosti u Srbiji. Kažu da godišnje nestane jedan grad veličine Negotina i da u većini mesta više ljudi umire nego što se rađa dece. U poslednjih deset godina, manje nas je za skoro 400.000. Kada na sve to dodamo i broj onih koji su pobegli glavom bez obzira u potrazi za boljim životom, jasno je da su se nad nama nadvili crni oblaci koje ni ovo sunce ne može da otera.
Pročitajte još:
* Izumiremo: U Srbiji nestao još jedan grad
* Vulin poručio Haradinaju: Da biste imali princa, morali ste da imate državu
Preživeli smo mnoge ratove i bitke, osvajače i tlačitelje, diktatore i autokrate, ali izgleda nećemo ovo novo mirnodopsko vreme. Malo otuđenosti i zavisnosti od tehnologije, mnogo nemaštine i borbe za goli opstanak, pa je sve manje onih koji razmišljaju o porodici i mnogobrojnom potomstvu. Političke birokrate već godinama ne rade ništa za obezbeđivanje uslova za pristojan život kako bi običnom čoveku omogućile da stvara porodicu.
Promene vlasti su uglavnom kozmetičke. Isti glumci, ista retorika, samo se uloge menjaju. Decenije ekonomskog propadanja, nebrige za lokalne samouprave, loši zakoni o porodici - doprineli su da stanovništvo sve više stari. Pojedina mesta su ostala pusta, a selo, taj ponos Srba kroz istoriju, polako postaje samo lepo sećanje.
Bile su potrebne godine da se pojednostavi procedura za podnošenje zahteva za dečji dodatak. Da biste dobili bedu od pomoći kojom država "stimuliše" porodice na rađanje, morali ste da prođete administrativni pakao, a isplate su češće kasnile nego vozovi srpske železnice.
I dok se čeka da neka vlast, nekad, donese i mere koje će stimulisati ekonomiju i podstaknuti ljude da razmišljaju o porodici a ne samo o preživljavanju, u međuvremenu od političara možemo da čujemo časove istorije, rasprave o genocidu, prepucavanja sa zemljama u komšiluku i kao centralni projekat - ulazak u EU koja se raspada. Ministar za rad, zapošavljanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin radije drži časove istorije teroristi Haradinaju ili predavanja gradonačelniku Srebrenice koji se usudio da kritikuje velikog Vođu, umesto da se bavi rešavanjem brojnih gorućih socijalnih problema.
Istorija i jasno određivanje uloge u njoj su važne za svaku naciju, ali ako nastavimo da se bavimo bitkama iz prošlosti umesto životom u sadašnjosti, istorija je sve što će ostati od Srba i Srbije. I zato je od ogromnog značaja da se rešimo svih Vulina zemlje Srbije, uzmemo stvari u svoje ruke kako bismo izašli iz blata u koje smo duboko zagazili i izborimo se za budućnost koja nam polako beži iz ruku. Ako mi ne sačuvamo porodicu, niko drugi neće.
