Ispovest Radinke Vujadinović iz Srebrenice (1): Bila sam Naserov kurir

Pre nešto više od 15 dana, na Vojničkom groblju u Bratuncu, bez ikakve medijske znatiželje, Radinka Vujadinović (58) sahranila je oca, Ristu Gvozdenovića. Risto je sa još dvojicom svojih komšija iz Sandića uhvaćen početkom maja 1992. godine u napadu muslimanskih snaga na srpsko selo Sandiće kod Srebrenice i od tada porodica, sve do prošle godine, nije znala ništa o njemu.

Sedam dana pakla: Radinka Vujadinović

- Onda su ih, prošle godine mislim, otkrili u nekom šipražju i DNK analizom u Tuzli utvrdili da je jedan od njih i moj otac. Moj tata je tada imao 70 godina, a pronađena mu je samo kičma, jedna čizma, ostaci džempera i kanap kojim je valjda bio vezan. Nije bilo glave, pa sam ga tako i sahranila. Bez glave - priča u svom novom domu, u jednom selu kod Han Pjeska, nekadašnja Srebreničanka, Radinka Vujadinović, čija životna priča je zapravo mnogo stravičnija od stravične sudbine njenog oca.

Naime, ona je te 1992. godine, zajedno sa 33 ostalih meštana srpskog sela Čumavića kod Srebrenice zarobljena od strane jedinica Nasera Orića, a da bi sačuvala glave svojoj deci, tada trogodišnjoj kćerki Ljiljani i 17-godišnjem sinu Radenku, suprugu Radomira i njegovih roditelja, tri dana bila Naserov kurir!

- Lično mi je Naser zapretio da će mi prvo preklati najmlađe, onda starije dete, a zatim muža, pa svekrvu i svekra. U takvim trenucima ne razmišljate više o sebi - veli ova žena koja o događajima od pre 21 godinu sada priča staloženo, kao da se dogodilo nekome drugom.

- Celo selo Čumavići muslimani su zarobili negde posle Svete trojice. Ukupno nas je bilo 34, što muškaraca, a najviše starčadi, žena i dece. Moja Ljiljana je bila najmlađa. Sve su nas oterali u Gornje Potočare i sledećih sedam dana smo proveli u jednom kokošinjcu. Dnevno bi nam davali po koru hleba i kantu vode i to je bilo sve. I nuždu smo tu morali da vršimo, jer ljude su izvodili samo da bi ih mučili, a to je trajalo dan i noć - priča Radinka koja o ovome prvi put priča za neki medij, a prethodno je detaljno sve kazala haškim istražiteljima pa je trebalo da bude svedok na suđenju Naseru Oriću u Hagu.

- Kada su mi rekli da treba da putujem u Holandiju ja sam odustala. Uplašila sam se za svoju decu, mada bih tamo u Hagu rekla da sam zahvalna Naseru. Mogao je da mi pobije decu, a nije.

Radinka tih sedam dana opisuje kao sedam dana pakla.
- I dalje mi u glavi odzvanjaju stavični krici prebijenih komšija, ali ne mogu da grešim dušu, nas, žene i decu nisu dirali. Ono jes, ulazili bi neki od tih Naserovih sa nožekanjama i pretili da će nas sve pobiti. Tako je i jedan kome je nadimak bio Mišure prislonio nož mojoj Ljiljani. Kada sam ga pitala šta mu je moje dete krivo odgovorio mi je da su mu četnici preklali baba i majku.

"Pa nismo mi", kazala sam mu plačući. Odbrusio mi je ljutito: "Ja druge nemam da koljem."
Ništa bolje nije prošao ni njen stariji sin, suprug Radomir kome su gasili cigarete po celom telu, ali ni mladić Rajko Vujadinović koga su ne samo krvnički tukli, već mu je jedan od najbližih Orićevih saradnika, Hajro Bešić, stavio glavu na panj i zamahivao sekirom.

- Sve su to gledale njegova trudna supruga, zaboravila sam joj ime, i majka Nevenka. Moli Nevenka tog Hajru da joj poštedi sina, a on se smeje. Kada se pojavio Naser Orić ona i njega počela da kumi i moli, a on je gleda i odmahuje glavom: "Ne vredi, moramo da ga tučemo." Krv lije sa tog dečka, a Nevenka cvili. Valjda su ga te suze omekšale pa je popustio. I stvarno, tog Rajka ne bi ni takli dok je on bio u selu. Ali, kad ne bi bio tu, onda bi to stravično bilo - priča Radinka, koja će uskoro i sama proći kroz pravi pakao.
 

Sutra - Ispovest Radinke Vujadinović iz Srebrenice (2): "Ne dođeš li, zaklaću ti decu!"