Proveo 33 godine u američkom zatvoru

Na mesnom groblju u Donjem Selištu, u kanjonu Cijevne, pre desetak dana je večno počinuo Zef Ljuljđuraj. Umro je iznenada, srce ga je izdalo u snu, i tako je okončana životna drama ovog Malesora, pripadnika albanskog plemena uz granicu Crne Gore, koje čine uglavnom katolici.

Zef Ljuljđuraj

On je svojevremeno, dok je živeo i radio u Detroitu, sticajem okolnosti ubio četiri čoveka i bio osuđen na četiri doživotne robije. U tamnici je izdržao 33 godine, a onda je, krajem 2009, ipak oslobođen i vratio se u Crnu Goru da ostatak života provede u rodnom kraju. Doživeo je 75 godina.

Nedavno je reporter "Vesti" ceo dan proveo u domu Zefa Ljuljđuraja i još jednom čuo njegovu tragičnu priču kako se sudbina, kako to valjda samo ona ume i može, poigrala sa ovim čovekom u trenutku najvećeg životnog razmaha, kako je jedan kobni trenutak sve preokrenuo naglavačke i usmerio ga na kolosek koji niko ne bi poželeo.

Kad se jednog oktobarskog jutra 1940. godine ispred kuće Maraša Ljuljđuraja u Donjem Selištu glasnula puška i odjeknula uz litice kanjona Cijevne, sva Malesija je brzo saznala da je ovaj, tada 27-godišnji mladoženja dobio naslednika. Srećni roditelji, Maraš i njegova devet godina mlađa nevesta Marija, dali mu ime Zef, ali tada nisu ni slutili da će to biti jedinac ne samo u njihovom domu, već će se njime zadugo kleti i dva mu strica koji su živeli pod istim slemenom.

Seoba kombijem

Maraš Ljuljđuraj je već više od 20 godina počiva u monumentalnoj grobnici koju je za života podigao na malom groblju, nedaleko od ognjišta na kome je ugledao ovaj svet. Njegovo, za one prilike dobro i plodno imanje dobrano skolilo i smanjilo šipražje i korov, a velika, prostrana kuća bez prozora i vrata svedoči da je život ovde odavno stao i vreme učinilo svoje. Sa ovog praga u svet je krenuo Marašev sin Zef.

- Oženili me u sedamnaestoj, Mrijom od Gojčaja iz Hota - sećao se Zef Ljuljđuraj 3. marta ove godine. - Ocu se žurilo da što pre vidi unuka od sina jedinca i naslednika kuće - Želja mu se ispunila, Mrija je rodila sinove Nikolu, Pavla i Đerđa i ćerku Mariju. Ja pokušavao nešto da radim u Titogradu, ali vidim da se od toga ne može živjeti niti porodica izdržavati i negdje u ljeto 1964. godine sa rođakom Nošom odem na rad u Austriju. Zaposlio se u jednoj građevinskoj firmi u Inzbruku, a nešto kasnije prešao u jednu fabriku namještaja. U Austriji sam ostao gotovo četiri i po godine: za sve to vrijeme, samo dva puta sam dolazio na odmor, da obiđem porodicu. Kad sam došao u ljeto 1968, nijesam ni sanjao da se više nikada neću vratiti u Austriju.

- Stric Kolja mi predloži: "Roditelji su ti već u godinama i ti si im jedno oko u glavi, a i svi mi ostali čeznemo za tobom, ja mislim da bi ti trebalo da ostaneš ovdje i ne ideš više u tu Austriju, porodica je važnija od svega." U mučnoj tišini koja je nastala, dok sam prebirao po glavi šta da radim, odmah sam znao da od povratka u Austriju više nema ništa, a onda mi je sinula kako bi bilo da se svi mi pokupimo i odselimo u Ameriku, tamo ima dosta našeg svijeta, prijatelja i rođaka koji će nam sigurno pomoći da se snađemo i skućimo.

- Stric poskoči zadovoljno, kao da je samo to čekao, otac sumnjičavo vrti glavom, ne napušta mu se kućni prag, a majka i moja supruga glasno zaplakaše. Kad smo se svi malo smirili i pribrali, stvar je bila gotova. Samo dva ili tri dana kasnije krenuli smo na put: moji roditelji, ja sa ženom i četvoro djece, stric Kolja sa suprugom Diljom i petoro djece, moja dva šuraka i još dva mladića sa Gruda - ukupno nas devetnaestoro. Jedan rođak je imao neki malo komotniji kombi i svi smo se nekako potrpali u njega. Računao sam da se nekako primaknemo do blizu Gorice, da tu negdje ilegalno pređemo granicu i domognemo se Trsta.

Zemlja obećana

Bez pasoša, viza i drugih potrebnih papira Ljuljđuraji su ilegalno dospeli u Italiju kao politički emigranti, tu se godinu dana zlopatili po izbegličkim kampovima, a onda se ipak otisnuli preko mora jer su u međuvremenu uspostavili veze sa nekim rođacima u Americi. Zef Ljuljđuraj se sa porodicom i roditeljima skrasio u Detroitu.

- Za početak smo se smjestili kod tetka i tetke - sjećao se dalje Zef Ljuljđuraj. - Otac i ja smo se odmah zaposlili u fabrici automobila Krajsler. Nedugo potom i moja majka i žena su našle neki posao i onda je već sve bilo lakše i krenulo bolje nego što smo mogli i sanjati. Nije prošlo ni pola godine, a ja sam otvorio svoju kafanu. Posao je krenuo kako se samo poželjeti može. Čega god sam se latio, sve je kretalo u napredak i donosilo pare.

- Nakon sedam godina rada u Americi, te proklete 1976, ja sam u Detroitu imao četiri veoma dobro razrađena restorana i jednu veliku kafeteriju, a kako se samo poželjeti može, išlo nam je i sve ostalo. Djeca su se brzo i fino uklopila i naučila jezik, a sem tri sina i ćerke koje smo doveli iz Crne Gore, tamo nam se rodio još jedan sin - Marko.

Dve pljačke

- Sve je to tako išlo do 28. oktobra 1976. godine, do mog trideset šestog rođendana. Noć uoči rođendana krenuo sam na neko malo slavlje koje su mi priredili prijatelji. U vožnji mi preko pejdžera stiže poruka da se hitno javim konobarici iz jednog od restorana brze hrane koji je radio i noću. Javim se, a konobarica plače, priča da su je opljačkali crnci, ušli sa oružjem i odnijeli kasu s pazarom. Nije bila bogzna kakva para, možda 1.000 dolara, ali meni krivo.

- Našao sam širom otvoren lokal. Konobarica pobjegla i odnijela ključeve i sav sitan novac. Zavirim odmah ispod šanka i vidim da pljačkaši nijesu našli i odnijeli pušku koju sam, to je bilo dozvoljeno po zakonu, tu držao. Uzeo sam je, pritvorio vrata i sjeo u kola da donesem rezervne ključeve i malo sitnog novca da bi lokal mogao raditi tokom noći. Kad smo se petnaestak minuta kasnije moj sin Nikola i ja vratili pred lokal, odmah smo zapazili da nekoga ima unutra.
- Ne dvoumeći se ni trena, uzeo sam u jednu ruku pušku, a u drugu kesu sa sitninom i krenuo ispred sina ka ulazu. Čim sam ušao, shvatio sam da je u pitanju pljačka. Jedan krupan, u jednom trofrtaljnom kafenom kaputu, odjednom mašio rukom u džep kaputa. Prvo sam ugledao tamnu dršku kolta. Ja sam istog časa povukao oroz. Puška grunu, on pade, pištolj mu ispade iz ruke i otkliza u stranu. Bacio sam pušku, iako su u njoj bila još četiri metka, i dograbio njegov pištolj. U tom trenutku su odjeknuli pucnji i ja sam pomislio da to pucaju ostali pljačkaši i u strahu za sina i sebe počeo sam da pucam. Ispalio sam svih šest metaka i, nažalost, pogodio svakim.

Četiri doživotne robije

- Kad se sve smirilo, pogledam prvo prema sinu. On stoji na vratima nepovrijeđen, blijed i uplašen, s pištoljem u ruci. Tek tada sam shvatio da je i on pucao jer do tog časa zaista nijesam pojma imao da on ima pištolj. Kupio ga je nekoliko noći ranije, za bagatelu mu prodao neki crnac u kafani. Na drugoj strani prizor je bio stravičan, od četvorice pljačkaša samo je najmlađi davao znake života. Toga su uspjeli da spasu, tada je imao samo 20 godina, ali je, nažalost, ostao paralizovan i nedugo kasnije je i on umro.

- Naravno, taj slučaj je dobio ogroman publicitet. Pamtim jedan od krupnih naslova: 'Vlasnik četiri restorana ubio četiri čovjeka', a moje slike su se vrtjele na najudarnijim stranama. Nijesu, razumljivo, pisali dobro, nije bilo riječi opravdanja za moj postupak. Ja sam, međutim, bio uvjeren da sam učinio ono što sam morao i jedino mogao, da nijesam pucao iz obijesti ili mržnje, već zato što sam se našao u bezizlaznoj situaciji i suočio se sa strahom i za svoj, a posebno za život maloljetnog sina. U tom strahu sam i potezao obarač do posljednjeg metka.
Godinu dana kasnije, nakon petonedeljnog suđenja, porota u kojoj bila većina crnaca, proglasila je Zefa Ljuljđuraja krivim po svim tačkama optužbe i njemu je izrečena kazna četvorostruke doživotne robije za tri ubistva i četvrto teško ranjavanje, dok je njegov sin proveo 10 meseci u zatvoru i oslobođen jer je autopsija pokazala da nijedan metak iz njegovog pištolja nije pogodio pljačkaše.

Zakletva sina

Za 33 godine tamnovanja Zef Ljuljđuraj je promenio šest zatvora širom Mičigena, a najviše, čak 20 godina, ležao je u zloglasnom Džeksonu, možda najvećem zatvoru na svetu. Dve trećine vremena, kao četvorostruki ubica, proveo je u samicama bez prozora, sa lancima i na rukama i na nogama, ali ga sve to nije pokolebalo i slomilo njegov duh. Završio je niz kurseva i škola i u zatvoru stekao nebrojene diplome i kvalifikacije. Njegov sin Pavle, koji je imao samo 11 godina kada mu je otac osuđen, i koji se tada zarekao da će završiti pravo i izbaviti oca iz tamnice, ostvarivao je svoj zavet. Završio je pravo i postao ugledni advokat, a onda pokrenuo postupak da oca ponovo izvede pred sud.

- Prva je Barbara Bak, direktorka jednog zatvora, zaključila da zaslužujem pomilovanje.
"Kao upravnik zatvora, napisala je Barbara Bak, "kao državni službenik koji je zadužen i obavezan da zatvorenike drži u zatvoru, ovog puta se iskreno zalažem da se jedan od njih, Zef Ljuljđuraj, osuđen na četvorostruku doživotnu robiju, pusti iz zatvora i oslobodi daljeg izdržavanja kazne. Za ovog čovjeka je dovoljno to što je u zatvoru proveo 33 godine i ja garantujem da je on, uprkos svemu, zaslužio slobodu. Isto tako izjavljujem i potpisujem, ukoliko se moj predlog usvoji, ja bih voljela da mi ovaj čovjek do kraja života bude prvi komšija!"
- Vrhovni sud je odlučio da se moj slučaj, odnosno predlog za moje oslobađanje stavi na uvid javnosti preko interneta i ostavio rok od mjesec dana da se o tome izjasne i građani. I u tom slučaju je bilo dovoljno da samo neko od članova porodice ubijenih izrazi negodovanje i neslaganje sa ublažavanjem moje kazne pa da ja možda do smrti ostanem u zatvoru. Pošto, za veliko čudo, ni na internetu nije bilo nikakvih prigovora, Vrhovni sud je naložio da se organizuje novo suđenje.

Ukaz o pomilovanju

- Desilo se to 29. aprila 2009. godine u Džeksonu, tamo gdje sam robijao 20 godina. Saslušanje je trajalo dva i po sata, a porota me na kraju pitala šta bih najviše želio u tom trenutku. Kazao sam ono što mi je na srcu, da ja niti mogu, niti želim da budem išta drugo do onaj isti Zef Ljuljđuraj koji je bio prije one kobne noći - dobar sin, dobar muž, dobar otac i roditelj, dobar drug i vrijedan radnik. Dodao sam da nema ništa na svijetu što bih više želio nego da mogu da vratim u život te ljude, ali više ništa ne mogu učiniti da to popravim i za sve ove silne godine tamnovanja nije prošao nijedan minut a da se nijesam sjetio tog strašnog trenutka kada sam u strahu za život svog sina potegao oroz i uništio četiri života. Zato sam se sve ove godine robije trudio da svojim ponašanjem dokažem ko sam i šta sam, da od svega ne bi bilo ništa da se u tom kobnom trenutku nijesam našao na tom mjestu.

- Porota je vijećala četiri nedjelje i jednoglasno predložila da budem oslobođen. Njihov zaključak je potom upućen guverneru Mičigena gospođi Dženifer Gronholm. Kad je i ona konačno potpisala ukaz o mom pomilovanju, mislim da su se svi radovali, osim mene. Ta sloboda koju sam čekao ravno 33 godine, dva mjeseca i dva dana nije gurnula u zaborav strašnu istinu da sam uništio četiri ljudska života. To je ta živa i neprebolna rana sa kojom ću i umrijeti.