Jatak Ratka Mladića: Sve lažu o mom komandantu!
Kakav je najtraženiji haški optuženik, Ratko Mladić bio na ratištu, a kakav u privatnom životu, saznaćete kroz priče njegovih prijatelja i ratnih saboraca, koje će vam u narednim danima preneti portal "Vesti-online". Specijal započinjemo pričom kapetana bojnog broda, Ratkom Vučetićem, koji je optužen da je bio jatak iščezlog generala.
"Previše laži se plasira o mom komandantu. Mada uskoro očekujem presudu jer sam u grupi njegovih navodnih pomagača, moram da kažem pravu istinu ne zbog sebe, već radi istorije", počinje priču 67-godišnji kapetan bojnog broda Ratko Vučetić, jedan od malobrojnih koji su ga poslednji videli, dok je još mogao da se slobodno šeta Beogradom.
Vučetić je i jedan iz grupe optuženih da su pomagali generalu Mladiću i sada čeka presudu da je bio njegov jatak.
Za 32 godine aktivne vojne službe podmorničara i diverzanta osam puta je odlikovan, a povrh toga je, za hrabrost, dobio Orden Nemanjića sa zlatnom ogrlicom i Orden Miloša Obilića. U krvavoj Bosni sredinom devedesetih prošlog veka, kod Sarajeva je ostao bez leve noge i pola šake.
Pristao je da govori za "Vesti" sa jedinom željom da pomogne svom školskom drugu i ratnom saborcu - generalu Ratku Mladiću.
"Verovatno sam njegov poslednji saborac s kojim se video pre nego što je otišao u potpunu ilegalu. Bilo je to za Vidovdan 2001. godine, samo nekoliko časova pošto je Slobodan Milošević isporučen Haškom tribunalu. Pozvao me je jedan od njegovih ađutanata i rekao: "Vuče, šef te zove na Brdo." To je bila dovoljno da znam da treba da dođem na Banovo brdo u Beogradu gde je od vojske svojevremeno dobio kuću i živeo sa porodicom."
|
|
Ratni dnevnici
"Kada sam se tamo pojavio svi su bili smrknuti. On je jedini imao osmeh na licu i pozvao me je u trpezariju. Namerno je sačekao da svi izađu i kada smo ostali sami, smirenim glasom mi je rekao: "Moram da idem, Vuče." Znao sam na šta misli i samo sam mu odgovorio: Pametno. Zagrlili smo se i obećali da ćemo se ponovo videti", priča naš sagovornik Ratko Vučetić, po mornaričkom rangiranju kapetan, po armijskom - pukovnik. On je početkom 2006. godine mesec i po dana proveo u Okružnom zatvoru u Beogradu, osumnjičen da je u lancu podrške svom imenjaku, obezbeđivao stanove po Srbiji u kojima se krio najtraženiji haški optuženik.
|
Jedan od Mladićevih saboraca svedoči o iskustvu koje je s njim imao kad je tokom rata došao u Novigradsku brigadu. "Kada je saslušao referisanje trebalo je da krenemo na borbene položaje. Pošto je ceo taj deo fronta bio, u stvari, niz minskih polja, general Mladić je pitao: |
"Gde su te mine?"
"Sa Ratkom se znam od 1953. godine. Godinu dana je stariji od mene, ali smo ipak šest godina išli u isto odeljenje u osnovnoj školi u Kalinoviku. Sedeli smo zajedno u klupi, bili smo najbolji drugovi. Družili smo se i, mada nismo bili iz istog sela, trudili smo se da što više vremena provodimo zajedno."
"Bili smo odlični đaci, i on i ja, ali smo bili vragolani. Ali pametni vragolani koji su uvek sedeli u prvoj klupi. On bi od mene prepisivao račun, matematiku, a ja od njega srpski. Učitelji nikada ne bi sumnjali u nas, jer ko ima hrabrosti da prepisuje baš pred njegovim očima. Mi smo to smeli. Sećam se da smo se, mnogo godina kasnije, u ratnoj Bosni, smejali tim našim nestašlucima", priča nam Vučetić o dečačkim danima svojim i svog imenjaka.
"Doduše, naša igra stonog tenisa je zaista bila dečja. O pravom stolu ili opremi nismo mogli ni da sanjamo, ali smo se snalazili. Od nekih dasaka smo, uz pomoć starijih sklepali sto, bake su isheklale mrežicu koju bismo zategli do pucanja, a moj otac, stolar, napravio je rekete i preko daščica, šper ploče, zalepio neku gumu. Mada sklepani, takoreći jedva nalik na prave stolove za stoni tenis i savremene rekete, taj astal i ti naši reketi su za nas bili najmodernije sportske sprave."
Evocirajući uspomene iz detinjstva, Ratko Vučetić kaže da su on i njegov imenjak često znali da se izvale na travi - zagledani u plavetno nebo, maštali su, kako je to svojstveno svoj deci sveta u tom uzrastu, šta će sve biti kad porastu.
Vučetić pojašnjava da Mladić nikada, ni kao dete, nije bio nerealan, te da su i ta maštanja uvek bila skromna. "Ja sam maštao da budem elektro-inženjer, a generala su zanimale mašine, pa je planirao da bude mašinski inženjer."
Dr Rade Radić o oficirskoj časti: Mladić nema prava da se preda Hagu
|
Pukovnik dr Rade S. N. Radić bavi se već dve decenije fenomenom oficirske i vojne časti. Jedini je doktor nauka s disertacijom na tu temu. Kao ekspert on - za knjigu Ljiljane Bulatović "Poslednji raport komandantu" - objašnjava zašto general Mladić ne sme da se sam preda Haškom tribunalu:
Svi takvi, bez obzira na zanimanje, profesiju, pol i dob, nisu mu ravni, ni po funkciji koju je imao, ni po znanju, ni po pozivu, ni po rangu. U principu, za njega moraju biti validne jedino ocene generala koji su bili načelnici Generalštaba, zatim ministara odbrane, predsednika vlada i predsednika države. Znači, najvažnija bi bila ocena Suda časti generalskog kora.
Pročitajte još i:
2. Zašto su vojnici obožavali generala
