Jatak Ratka Mladića: Atentata se nije plašio
Kapetan bojnog broda Ratko Vučetić, optužen da je jatak Ratka Mladića, otkriva istinu o svom komandantu, danas najtraženijem haškom optuženiku. U današnjem, drugom delu feljtona, čitajte kao su dva vojnika završila zajedno osmogodišnju školu u Kalinoviku, i o tome kako su im se razdvojili životni putevi.
O završetku osmogodišnje škole u Kalinoviku i o tome kako su im se razdvojili životni putevi, svoje kazivanje za "Vesti" nastavlja Ratko Vučetić, školski drug i nekadašnji saborac generala Mladića, ali i jedan od onih njegovih prijatelja koji su izvedeni pred srpsko pravosuđe sa optužbom da su učestvovali u organizaciji njegovog skrivanja.
"Posle Kalinovika, obojica smo krenuli za Sarajevo. Ja sam upisao klasičnu gimnaziju, a on prve godine nije upisao ništa, već se odmah dao na zanat i radio kao precizni mehaničar na strugovima. Ujak ga je zatim prebacio u Zemun, u tadašnju Industrijsku školu.
Taj njegov ujak, sada pokojni Aleksa Lalović, u potpunosti je pokušao da mu zameni poginulog oca. Mnogo ga je voleo i prema njemu se ponašao kao prema rođenom sinu. Ratko mu to nikada nije zaboravio. Sećam se da bi tokom rata koristio svaki slobodan trenutak da ode u rodni Kalinovik i izvede u šetnju sinove ujakovog brata, Paju i Filipa.
Ni sam ne znam koliko puta smo ga, i ja i njegovo obezbeđenje, upozoravali da to ne radi, da nije pametno da se sa malom decom šeta sam po ovom kraju, jer je Bosnom besneo rat i znali smo dobro koliko su muslimani želeli da ga ubiju. Ali on bi se svaki put brecnuo na nas kada bismo mu predložili da barem dvojica iz obezbeđenja krenu s njim.
Zagledao bi nam se u oči i besno promrmljao: 'Ko hoće od mojih Kalinovčana da me ubije, evo me. Neka me odmah ubije'", priča Ratko Vučetić, penzionisani oficir Vojske Republike Srpske.
Dvojicu imenjaka, školskih drugova i saboraca, koje je mnogo godine kasnije povezala i jedna od najvećih potraga za haškim optuženicima, Ratka Vučetića i Ratka Mladića, sudbina je posle tih prvih gimnazijskih dana odvela svakog na svoju stranu.
Dok je Vučetić nastavio u Sarajevu da uči školu, a zatim i vojne škole, dotle je Mladića put vodio iz Beograda u razne delove ondašnje Jugoslavije.
Putevi im se nisu sreli sve do početka raspada SFRJ. Kada je Mladić 1991. godine postavljen za načelnika štaba Kninskog korpusa, Vučetić ga je nazvao telefonom iz Sarajeva.
"Pomislio sam da me se neće setiti, toliko je vremena prošlo, ali oduševio se kada me je čuo i odmah pozvao da dođem u Knin. Nisam, nažalost, mogao da odem i naš prvi susret posle svih tih godina usledio je dve godine kasnije, u ratom zahvaćenoj Bosni".
Sreli su se oči u oči, posle 34 godine, 14. aprila 1993, baš u rodnom Kalinoviku. Vučetić je bio načelnik štaba Operativne grupe za taj kraj koja je bila u rangu divizije, a general je došao jer je isplanirao spajanje fronta kod Sarajeva sa našim snagama u Hercegovini.
"Kada su nam se pogledi sreli, činilo mi se da se zapravo nikada nismo ni rastajali. Iz njegovog pogleda sam video da je i on na isti način reagovao i to mi je, priznajem, bilo veoma drago. Jer, to je bio susret dvojice, sudbinom razdvojenih, starih prijatelja. Odmah je ušao u moju kancelariju i mada ga je čekao veliki posao u organizovanju akcije, seo je i odvojio 20-ak minuta kako bi od mene saznao kuda me je to život sve vodio i kako me je uopšte vratio nazad u rodni Kalinovik. Nije bilo puno vremena, ali ipak bilo je dovoljno da se barem nakratko ispričamo".
Vučetić se seća i da se njegov drug iz detinjstva, komandant Vojske RS, kada je sledeći put došao u Kalinovik, čim se smrklo, iskrao iz svoje kancelarije i zaputio u njegovu radnu sobu.
"Lupnuo mi je na prozor i kada sam otvorio upitao je: 'Vuče, je l' imaš luka i paštete?'
Posle smo seli za sto i kada sam mu ponudio i ovčjeg sira samo je uzdahnuo i rekao: 'Pa ovo je prava menza...' Celu tu noć smo pričali. Ujutro ga traži šef obezbeđenja Puhalo.
'Da nije šef tu, Vuče?', pita me kroz isti prozor.
'Nije', odgovaram".
Nije voleo kompjutere
|
General Manojlo Milovanović: Makedonski dani
Ni GINA ga nije uplašila
Ratni načelnik Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, general-pukovnik Manojlo Milovanović upoznao je Ratka Mladića početkom aprila 1981. godine u garnizonu u Titovom Velesu.
"Za taj naš prvi susret, uostalom, i za kasniju profesionalnu saradnju, karakteristično je da su bili obeleženi čestim neslaganjima, pa čak i svađama. Tada, u Velesu, obojica smo bili majori. Ja tenkista, a Mladić - pešadinac."
Mladić je, kao referent u nastavnom organu u komandi Treće vojne oblasti u Skoplju, došao u kontrolu obučenosti 212. motorizovane brigade, u sastavu garnizona u Velesu. Ja sam bio operativac u komandi i bio određen da ga toga dana pratim.
U jednoj četi, u kojoj je proveravao fizičku sposobnost vojnika, kada jedan vojnik nije mogao da se uspuže uz konopac, Mladić je iskritikovao komandira što ga nije dobro obučio. A onda je, iznenada, rekao:
"Evo, tu je major Milovanović, pa će on pokazati kako se to pravilno i brzo radi."
Naravno da mu nisam ostao dužan. Brže-bolje sam mu odgovorio:
'Druže majore, Vi ste stariji od mene, pa da ja kao mlađi nešto ne bih zabrljao, bolje je da Vi to pokažite vojnicima, jer ste iz više komande.' Malo me je pogledao onim sjajnim plavim očima i, umesto vatre koju sam očekivao, samo se nasmejao i naredio komandiru čete da bolje obučava vojsku."
Nekoliko godina kasnije Mladić je prekomandovan u Ohrid za komandanta pešadijskog puka i u toku njegovog boravka tamo, više sam slušao o njemu. Ukratko, preporodio je i puk i ohridski garnizon.
A onda ga, 1985. ili '86. godine prekomanduju u garnizon Štip, za komandanta 39. pešadijske brigade, koja je bila u sastavu 26. pešadijske divizije, a po njenom rasformiranju ušla u sastav Kumanovskog korpusa, kao i moja 212. brigada, u kojoj sam još uvek bio operativac. Tada smo nas dvojica pukovnici. Zone odgovornosti nam se dodiruju i češće se viđamo na raznim vežbama i sastancima.
Kao komandant brigade bukvalno se proslavio jednim hrabrim potezom. Naime, Mladić je bio na godišnjem odmoru, a u njegovu brigadu je, nenajavljeno, banula Glavna inspekcija narodne odbrane, popularno zvana GINA. Mislim da je to bila najopasnija inspekcija u JNA, jer je imala neograničena prava, uključujući tu i trenutnu smenu oficira ako utvrdi nedostatke u jedinici. Kasnije su mogla da slede i suđenja, pa izgon iz armije.
Mladića je neko obavestio o kontroli i on se sutradan pojavio u Štipu. Na "ratnom" komandnom mestu pojavio se u momentu kada je njegov zamenik primio "borbeni" zadatak!
Preuzeo je tu naredbu i, preskočivši svu proceduru kojoj su nas učili u školama - proučavanje i shvatanje zadatka, procena situacije i donošenje odluke - izdiktirao je zapovest na pola stranice formata A4. Napominjem da je primljeni zadatak imao nekoliko stranica, a učili su nas da borbena zapovest za brigadu treba da ima bar petnaestak stranica!
Brigada je po toj njegovoj kratkoj zapovesti u potpunosti izvršila svoj "borbeni" zadatak i ocenjena je odličnom ocenom.
Pročitajte još i:
2. Zašto su vojnici obožavali generala
