Jatak Ratka Mladića: Sačuvali ga od lovaca na glave
Kapetan bojnog broda Ratko Vučetić, optužen da je jatak Ratka Mladića, otkriva istinu o svom komandantu, danas najtraženijem haškom optuženiku. Sećajući se dana kada je drugovao ratovao s generalom Mladićem, kaže da je uloga međunarodnih mirovnih snaga u ratom zahvaćenoj Bosni, posebno generala koji su predvodili ove vojne trupe, i dalje velika misterija. Pročitajte više u današnjem, četvrtom delu specijala portala "Vesti-online."
Ratko Vučetić tvrdi da je naređenje kojim je ratni komandant bosanskih Srba general Ratko Mladić dobio legalno obezbeđenje u Srbiji izdao tadašnji predsednik SR Jugoslavije Slobodan Milošević. To isto naređenje kasnije je verifikovao Miloševićev naslednik na položaju šefa države Vojislav Koštunica.
- Mladić je dobio 52 pripadnika svog ratnog obezbeđenja. Svi su stigli iz Crne Reke kod Han Pjeska i svi su imali po šest legitimacija: civilnu ličnu kartu, vojnu knjižicu i legitimaciju Vojne bezbednosti iz Republike Srpske i sva ta tri dokumenta, potpuno identična, iz Srbije. Uostalom, svi su bili na platnom spisku Vojske SRJ, živeli su i hranili se u kasarni Topčider, imali prava na zdravstveno osiguranje, mada se nikada zvanično nisu prikazivali kao jedinica za obezbeđenje Ratka Mladića, već kao pozadinska četa, plus 20-ak ljudi na hrani.
Na njihovo insistiranje su postavljene dve čuvarske kućice ispred njegove kuće na Banovom brdu, sa uvedenim civilnim i vojnim telefonom, i značajnim arsenalom oružja. General se, međutim, i pored ove ozbiljne pretnje, ucenjene glave, nije bojao. Nastavio je da se ponaša kao i ranije, da odlazi u restorane, na utakmice i da se viđa sa prijateljima - svedoči Vučetić.
Ali, dodaje on, sve se promenilo kada je Slobodan Milošević isporučen Hagu.
- Tada je shvatio da Srbija, bez obzira na Ustav, isporučuje svoje građane i odlučio je da se povuče u ilegalu. Jedinica je 30. marta 2002. godine zvanično rasformirana, a svaki od njenih pripadnika imao je mogućnost da bira, da li će se vratiti u Republiku Srpsku ili ostati u Srbiji.
Oni koji su se vratili u Bosnu, sada uglavnom rade u Centru za obuku oficira u Bileći, a neki od onih koji su ostali kasnije su dobili stanove ili su sada telohranitelji nekima od najznačajnijih političara u Srbiji - veli naš sagovornik i dodaje da je najčudnije na koji način su vlasti u Beogradu ipak pronalazile "dokaze i svedoke" kojima bi dokazali nešto što je nedokazivo.
- Interesantno je da je među ključnim svedocima član njegovog ličnog obezbeđenja, kapetan Miodrag Stanić. On je, naime, odmah po rasformiranju jedinice otišao na dužnost u Centar za obuku, a kasnije je izjavio da zna gde se sve Ratko Mladić kretao od 31. marta te 2002. godine, pa sve do decembra 2005.
Pismeno sam zatražio od Suda za ratne zločine da mi odgovore kako je to bilo moguće da je jedan pripadnik strane oružane sile tako dobro informisan, odnosno da sud ispita ko mu je i pod kakvim okolnostima tako nešto rekao. Jasno mi je da neću dobiti taj odgovor, ali želim da čitavu tu farsu oko suđenja nas, navodnih Mladićevih jataka, dovedem do apsurda.
Briga o narodu
|
Veoma dobro znamo ko je i Stanića, ali i ostale svedoke, pripremao za svedočenja. Pa imamo i dalje krtice i u BIA i u sudovima - kaže na kraju nekadašnji Mladićev saborac Ratko Vučetić i posebno se osvrće na nedavno zaplenjene ratne dnevnike generala Mladića, ali i medijska otkrića šta je sve u njima.
- Sve je to deo orkestrirane kampanje koja je podjednako usmerena i na njegovu porodicu i na prijatelje.
- Pa njegovom sinu je uništen posao vredan 300.000 evra, a snaja mu je dobila otkaz samo dan pre nego što je Serž Bramerc došao u Beograd. Istovremeno, sve nas danonoćno prate i prisluškuju. Valjda su toliki optimisti da veruju da ih možemo odvesti do komandanta. Nikada! - kaže Vučetić.
Prvo da upozna čoveka
Nekadašnji Mladićev pomoćnik za organizacijsko-mobilizacijske i personalne poslove u Glavnom štabu VRS, general Petar Škrbić svedoči da je Mladića upoznao početkom 1994. godine na makadamskom putu od Petrovca prema Bihaću, iza sela Radić.
"Tada je bilo potrebno uvesti u borbeni poredak deo 5. glamičke brigade. Bilo je to moje ratno krštenje, pravo ratno iskušenje, ali sam mislio da to nije neki težak zadatak.
Borci su se okupili na putu, razgovarajući između sebe i spremajući opremu. Naoblačilo se, kiša kao da je čekala samo da vojska krene. Ali, umesto da krenemo, krenuli govori. Kažem, ljudi, daj da se krene, svakog trenutka može da počne kiša.
"Ti!", obratio mi se general Mladić, očigledno sam ga razljutio. "Na čelo kolone i vodi vojsku na zadatak!"
Bilo mi je čudno, zašto takav zadatak daje pukovniku, valjda je vidio da sam pukovnik. Ta jedinica ima svoje starešine, ali je on sve to prenebregnuo, očigledno mu se nije svidelo što sam poremetio atmosferu pred polazak u akciju. Zato sam, pomalo u čudu, čak i ne razumevajući nastalu situaciju, samo rekao: Razumem!
Krenula je vojska, u koloni. Počela je kiša, pomalo, pa sve jače i jače. Okrenuo sam se da vidim gde je sada taj kočoperni general. Kad, ima šta da vidim - i on ide s vojskom i kao da ne obraća pažnju na to što pada kiša. Čujem kako dovikuje vojnicima: "Idite stazom, ne skrećite ni stopu!"
Nije ništa više rekao, pitao sam se šta mu to znači, a onda sam od jednog starešine iz ove brigade zatražio objašnjenje - zna li zašto general ne dozvoljava da se skrene sa staze, nego da se ide i kroz vodu i kroz blato. Kaže mi on, verovatno zbog mina.
Pod kuršumima, i pravim i kišnih kapi, prošli smo prvu borbenu liniju. Komandant petrovačke brigade, pukovnik Kukobat kaže mi u oduševljenju: "Dosta je ljudi došlo! Ovo ja nikada sam ne bih osvojio i ovo sada mi je dobra linija da organizujem odbranu."
Ali, Mladiću to nije bilo dosta. Obratio mi se strogo i rekao: "Ti, političar, na desno krilo, ja ću na levo, i vodi vojsku napred!"
Rekao sam u dašku: Pa, ja nemam naoružanje! Na to će Mladić: "Pa, koji ćeš k.... u ratu, ako nemaš oružje!"
S nekom dozom besa i prećutnom pobunom, onako, u duši, krenuo sam na desno krilo. Vodio sam borce još dva-tri kilometra kroz šumu, sreli smo izviđače iz ključke brigade i oni su se čudili zašto idemo dalje - muslimani su odmah tu, ispred nas, u šumi. Ipak, nastavili smo, ali sam stalno osmatrao - dokle li je stigao taj Mladić.
On je, sa delom boraca koje je predvodio, nekako stalno bio za nekoliko koraka ispred nas. Kada smo već bili na kraju šume, i ocenio da neće izići na brisani prostor, naredio sam vojsci da stane i pripremi i zauzme položaj, na kojem će ostati u borbenom rasporedu. Onda sam se malo vratio i našao pukovnika Kukobata, izuzetno zadovoljnog linijom koju su naši sada zauzeli.
U tom trenutku zaštektao je puškomitraljez sa Barakovca. Borci polegaše. Ispred mene velika lokva vode. Kukobatu ni na kraj pameti da zalegne. Mislim se, e - neću ni ja. Ako se bacim u tu ledenu baru, sav ću se slediti, a uniforma će se napiti te vodurine.
Kasno u noći, kad sam stigao na komandno mesto - komandant korpusa je tada bio na Oštrelju - pošao sam da se, kao što je red po izvršenom zadatku, javim komandantu korpusa generalu Boriću. Naime, bio sam njegov pomoćnik za moral, verske i pravne poslove.
General Mladić je bio kod Borića, ne znam kad je tu stigao. Čim me je ugledao, onako blatnjavog i mokrog, rekao je: "Vidi, Boriću, ovi političari sve prežive! Kuda je sve danas prošao, mislio sam da je on poginuo."
A ja sam, kad sam ga video pored Borića, očekivao da će me pred njim pohvaliti! Bio sam, priznajem, nemalo razočaran.
Kasnije sam čuo da je to za njega karakteristično. To upoznavanje pod kišom i kuršumima bilo je presudno za Mladićevu odluku da me uzme za svog pomoćnika.
Pročitajte još:
3. Zašto su vojnici obožavali generala
