Aplauz

U jesen 1991. godine tadašnji direktor Televizije Beograd, sastavnog dela Radio televizije Srbije (RTS), Čedomir Mirković, zamolio me da napišem i za Drugi dnevnik snimim komentar o aktuelnoj političko-ratnoj situaciji u Hrvatskoj. Nikada pre toga nisam stajao ispred kamere ali je sve prošlo bolje nego što sam mogao da zamislim. Uspelo je iz cuga, bez ponavljanja; utvrđeno je da nemam ni najmanji strah od kamere i da sam sugestivan. To se ne može naučiti, ili imaš ili nemaš - rekli su mi. Već sutradan dobijem ponudu da iz "Politike" pređem u RTS. Prihvatim i tamo se zadržim nešto više od dve godine. Značajno iskustvo. A zbog čega ovo spominjem? Zbog kamermana.

Ratko Dmitrović

Vodio sam više od stotinu raznih emisija, intervjua, panel diskusija, predizbornih sučeljavanja i u samom startu shvatio da su kamermani najbolji pokazatelj zanimljivosti emisije.

Ako oni sede mirno, ne pomeraju se, dremaju, program je dosadan .

U suprotnom ustaju, daju jedan drugome nekakve znakove, klimaju glavama ili odmahuju rukama a ukoliko su oduševljeni nekom diskusijom, bilo na kraju ili u sred emisije, ne ustežu se da aplaudiraju ili dobacuju: "Bravo", "Svaka čast", "E, neka si rekao".

Zato sam, možda, bolje od drugih razumeo onaj aplauz koji se pre neki dan u Jutarnjem programu RTS-a čuo na kraju gostovanja Ljubiše Milanovića, savetnika ministra zdravlja Srbije, Zorana Stankovića.

Vi koji redovno čitate "Vesti" znate ko je Milanović, jer smo u ponedeljak, 19. decembra, objavili intervju sa tim čovekom. Nesvakidašnja pojava.

I na RTS-u i kod nas u "Vestima" Milanović je izneo ocene posle kojih bi, da je Srbija iole normalna država, on završio u zatvoru ili bi pala Vlada Srbije. Nište od toga se nije dogodilo.

Sadašnji vlastodršci u Beogradu odavno su, još pre nego su se dočepali vlasti, apsolvirali lekciju najvećeg teoretičara vladanja i vlasti, Makijavelija, koji je tvrdio da je za svakog vladara idealno društvo u kojem narod priča šta hoće a vladar radi šta hoće. Tako je danas u Srbiji a Milanović im se dogodio. Propust u sistemu kontrole svega, svačega i svakoga.

Milanović nije bilo ko, nije analitičar, "nezavisni intelektualac", književnik, zainteresovani posmatrač...

Milanović je specijalni savetnik aktuelnog ministra Cvetkovićevog kabineta, za borbu protiv korupcije, i bivši policajac. Ne običan policajac, ne običan inspektor već čovek koji je izuzetno obavešten o svemu što se događa u zemlji Srbiji. Uostalom, bio je na čelu specijalne jedinice MUP-a Srbije, "Poskok", obavio je nekoliko izuzetno osetljivih istraga u još osetljivijim slučajevima kao što su ubistva Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije, zna više nego što običan građanin Srbije može da dosanja.

U spomenutom nastupu na RTS-u Milanović je bez uvijanja rekao da ministar policije Dačić nema nikakav uticaj na MUP, da su mu vezane ruke i da sva vlast, politička i operativna, stanuje u kabinetu predsednika Borisa Tadića.

U "Vestima" je tu tezu proširio dodatkom da je najmoćniji čovek u Srbiji Tadićev šef kabineta, izvesni Rakić, koji kontroliše i javnu i tajnu policiju Srbije.

Cenim da je istup Ljubiše Milanovića, uz ono što godinama radi Verica Barać, najhrabriji čin jednog pojedinca u Srbiji nakon Miloševića. Ponoviću, nakon svega što je taj čovek izneo, ocena i kvalifikacija, iole odgovorna vlast uvela bi neku vrstu vanrednog stanja u zemlji, pohapsila desetine visokopozicioniranih i javnosti poznatih ljudi ili bi Milanovića strpala u zatvor zbog klevete.

Nije se dogodilo ni jedno ni drugo. Niti će. I zato Srbija, sa ovakvima koji je vode, nema nikakvu šansu. U vezi sa tim odavno nemam iluzija ali se, daleko bilo, plašim za sudbinu Ljubiše Milanovića.