Otac Rade

Prvi put sam za Srđana Aleksića čula od Čede Jovanovića kada je lider LDP-a pred kamerama vodio verbalni rat sa Dodikom! Sramota za mene, sramota i za one koji veruju da je Čeda poslednji Srbin koji treba da se poziva na ovog čestitog Trebinjca.

Jelena Arsenović

Srđanovo ime ponovo je oživljeno u masi neobaveštenih kada mu je na Dan državnosti 15. februara u Beogradu posthumno uručena Zlatna medalja za hrabrost "Miloš Obilić".

Za one koji i dalje ne znaju ko je Srđan Aleksić, a trebalo bi, reč je o mladiću koji je stradao braneći prijatelja muslimana od četvorice siledžija obučenih u uniformu Vojske Republike Srpske.

Tako je Srđan, i sam pripadnik VRS, umesto Alena Glavovića, dobio udarce kundacima od čije siline će pasti u komu, a šest dana kasnije i umreti.

Alen, koji je izbegao u Švedsku, svake godine obilazi grob prijatelja kakvog sigurno više nikada neće imati.

Da je živ Šekspir ili bar narodni pripovedač, pa da bez patetike slavi čojstvo o kojem je pisao Marko Miljanov, a u svakoj prilici citirao patrijarh Pavle.

Ali vremena su moderna pa umesto deseterca o herojstvu mladića iz Trebinja snimljen je dokumentarac "Srđo", a prošle godine po istinitoj priči iz ratne 1993. i igrani film "Krugovi".

Ipak, više od pokretnih slika u njegovu čast, priča o Srđanu koji nije gledao svoja posla dok su se na pijačnom trgu punom ljudi uniformisane tabadžije iživljavale nad muslimanskim mladićem, dobija svoj potpun odraz i simboliku kroz jedinog preživelog člana ugledne i naočite porodice Aleksić iz Trebinja.

Srđanov otac Rade rano je ostao bez supruge, a potom dok se rat samo osećao u nozdrvama, i bez mlađeg sina, stradalog u udesu motornim zmajem u blizini Trebinja.
Trebinjci i danas prepričavaju kako je nad odrom Rade održao potresan i proročki govor. Rekao je tada da su došli u velikom broju da odaju poslednji pozdrav njegovom sinu, a da bi takve sahrane mogle biti sve učestalije ukoliko se strasti u predvečerje rata ne smire i razum ne prevlada.

Taj i takav Rade Aleksić, izatkan od čestitosti i pameti kao da je kroz sopstveni usud poslat da sve nas podseti šta je to plemenitost i razum u paketu. Iako mu je stariji sin stradao od saboraca, iako su neki javno poput besramnih advokata, a neki kroz šapat komentarisali "tako mu i treba kada je branio muslimana", Rade Aleksić ni u jednoj prilici, ni na jednom mestu, ni za kafanskim stolom sa prijateljima, niti pred kamerama i novinarskim diktafonima, nije pokazivao želju za osvetom, niti je svojoj ličnoj žrtvi dao prvenstvo u odnosu na druge.

Od čitulje koja je glasila "Umro je vršeći svoju ljudsku dužnost", preko govora, kada je jedna novosadska ulica ponela ime njegovog sina, kojim je poručio da Srđan nije heroj, već svi oni koji ga usvajaju.

"Bez vas on bi bio mladić upisan na nekoj ploči da je poginuo u ovom nesretnom ratu, ali zahvaljujući vama, vašem razumijevanju, vašoj želji da budete ljudi, da vaspitavate svoje potomstvo čini Srđana velikim."

Pa sve do poslednjeg obraćanja prilikom preuzimanja Obilićeve medalje iz ruku predsednika Srbije kada je odlikovanje poklonio "srpskom narodu i svim građanima Srbije koji prihvataju da je žrtva za druge veličanstven čin"!

Ostalo nam je da se iskreno upitamo odakle je ovaj Čovek? Da li je poslat da nas u ovim smutnim vremenima bar na trenutak podseti na to šta je to čovečnost dok neki tamo čoveci u rodnom gradu njegovog sina konačno ne osmisle na koji način da sačuvaju sećanje na Srđanovo samožrtvovanje?

Što reče neko, potrebno nam je što više roditelja kao što je Rade da bismo imali što manje dece koja će da završe kao Srđan.