Hajde da smenimo Srbiju

Posle parlamentarnih izbora 2008. godine falsifikovanjem izborne volje građana sastavljena je vlada Srbije. To je danas opšte poznato. Četiri naredne godine je srpsko društvo modelirano po tom falsifikatu. U svrhu realizacije tog modela, čije je osnovno načelo da EU nema alternativu, korišćena je žestoka medijska propaganda, a u službi te nasilne modelacije su bile i sve državne i paradržavne institucije, kao i gotovo sve političke partije.

Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Pečat"

Zaključujući po rezultatima ovogodišnjih predsedničkih i parlamentarnih izbora u nametanju tog modela ostvaren je zapažen uspeh. Možemo se u prvom trenutku latiti raznih utešnih objašnjenja i samozavaravajućih izgovora, ali to ne može biti razlog za dugoročno izbegavanje ozbiljnog suočavanja sa stvarnošću, niti zamena za odgovornu analizu.

Jedno od pitanja je kuda se denulo gotovo 60 odsto građana koji se protive ulasku u EU? Kada se zberu birači parlamentarne i vanparlamentarnih stranaka koje nisu za pristupanje EU dolazi se do rezultata od oko 15 odsto biračkog tela. Šta je sa ostatkom od preko 40 odsto evroskeptičnih glasača?

Izgledalo je, koliko juče, da je predizborni pogled na Srbiju bio zamućen, a danas se vidi da je u stvari zamućena stvarnost, a da je pogled na taj mutljag bistar. Svojevremeni falsifikat izborne volje postao je u protekle četiri godine originalni snimak stanja svesti srpskih glasača. Original falsifikata. Politička koalicija koja je dosad vodila Srbiju dobila je ponovo poverenje uz unutrašnju oligarhijsku preraspodelu. Uprkos svim zvaničnim pokazateljima, a posebno činjenici o stopi od 24 odsto nezaposlenih, građani Srbije su na izborima pokazali da žive uglavnom dobro, što je umirujuće i ohrabrujuće.

Dobar deo birača u Srbiji pokazao je spremnost da demokratski učestvuje u maskaradi starih sigurnosti i novih evroatlantskih laži i prostakluka. U narednom periodu Srbiju će voditi gotovo svi oni koji su je doveli na sam rub političke, duhovne, ekonomske i socijalne propasti. Možda bi ih za budućnost preporučivalo bar to što su izvukli neku pouku i opomenu iz svoje prethodne vladavine i njenih pogubnih rezultata, ali o tome nema ni govora. A i zašto bi, kada ovakvi kakvi su zadobijaju poverenje svojih glasača. Da li će u političko oligarhijskoj podeli sada biti malo više jednih, a sutra malo više ili manje drugih, to ionako nema nekih većih posledica. Tamo gde nema nikakvih većih promena nema ni bilo kakvog elana i poleta. Proizvodi se dim da bi se simulirala vatra.
Političke i stranačke oligarhije sarađuju jedne s drugima samo u nešto promenjenim ulogama. I tako će biti sve dotle dok ne dožive brehtovsku sudbinu - da izaberu neki drugi narod i društvo, a definitivno smene Srbiju. Ili ona njih.

Dosadašnji izborni period izgleda kao neka pauza u stvarnom životu jedne države koja se okončava matematikom, a kako će ta matematika izgledati u susretu sa stvarnošću, lako se može predvideti. Naravno, reč je o parlamentarnim izborima. Primera radi, zamislimo one koji su glasali za odlučnu i čvrstu politiku u očuvanju Kosova i državnih interesa Srbije kada se suoče sa golom činjenicom da u vladi odlučuju oni koji Republiku Srpsku tretiraju kao genocidnu tvorevinu. Oni koji se otvoreno, javno i glasno, zalažu za međudržavnu saradnju sa nezavisnom "državom Kosovo", obrazlažući to tvrdnjom da je Srbija vršila genocid na Kosovu. Nedovoljna uteha će im biti da je baš takvu vladu podržao i onaj ko je na čelu "genocidne RS".
 

Glasanje u severnom delu Kosovske Mitrovice

O ekonomskim i socijalnim problemima u susretu sa postizbornom matematikom ne može se ni govoriti, jer u izbornom procesu nikakvih ideja niti ima, niti ih je bilo.

Ishod drugog kruga predsedničkih izbora može doneti važnu promenu na ovako ovlaš naslikanoj političkoj sceni Srbije. Pored toga, ovo je izbor za predsednika koji će morati da vrši svoju funkciju u strogo ustavnim okvirima. Bude li to Tomislav Nikolić, to se samo po sebi razume, a posebno imajući u vidu rezultate parlamentarnih izbora. Morala bi se tražiti neka vrsta demokratske političke uravnoteženosti i saradnje sa povećanim stepenom nacionalne, državne i ustavne odgovornosti. Nikolić bi već samom zakletvom na Ustav Srbije, podrazumevajući, otklonio sve inicijative za promenu Ustava, a morao bi odmah posegnuti za poništavanjem svih neustavnih, što tajnih, što javnih akata i uredbi u vezi sa Kosovom, i prihvatiti odluku Ustavnog suda o ustavnosti ili neustavnosti Statuta Vojvodine. Na to je obavezan, a to je i javno obećao, i to mu može biti jedan od najvećih aduta za drugi krug predsedničkih interesa.

Za razliku od Nikolića koji bi bio u sasvim novoj ulozi, Boris Tadić će se, ma ko bio predsednik vlade, morati suočiti sa bolnim svođenjem svoje funkcije u ustavne okvire. To suočenje može biti veoma bolno, imajući u vidu njegove navike svevladanja. Nadohvat ruke mu sigurno nije neko tako pomirljiv i tih kao što je to bio bivši premijer Mirko Cvetković. Na njemu je da izabere onoga koji će ga manje surovo i neprijatno svoditi u njegovu Ustavom ograničenu ulogu, što mu neće biti nimalo lako. Što se tiče poništavanja neustavnih sporazuma o faktičkom priznanju Kosova i Kuperovih diktata, o tome ne može biti ni govora, jer on to smatra tekovinama svoje politike i ličnim zaslugama.

Nikoliću bi u mandatu predsednika, ako bude izabran, ovo bila prva vlada, ali i Tadiću bi, malo strože gledano, ovo bila prva vlada. Jednu je na evroatlantskom putu bez alternative oborio, a druga je sačinjena, sudeći po nepobitnim i nikad demantovanim američkim depešama objavljenim u Vikiliksu, u stranoj ambasadi.

Po toj početnoj stranoj modelaciji došlo se do rezultata parlamentarnih izbora. Ostaje nam da do 20. maja vidimo da li je ta modelacija do kraja izvedena i da li su birači spremni da koriguju svoje đurđevdanske odluke, suočivši se već sada tako neposredno očigledno sa koalicijama koje će činiti vladu što će strmoglavo juriti na putu u EU bez alternative.