Novinarska bruka

Posle đurđevdanskog izbornog zemljotresa, koji je u Srbiji usledio sa zadrškom od dve nedelje, nije samo najavljen odlazak Borisa Tadića i kreatora njegove marketing politike.

Jednako važno je i što se u postizbornom sleganju terena kristalno jasno vidi da zajedno sa njim odlaze i oni novinari, kolumnisti, analitičari i nazovistručnjaci, čija se pristrasnost prema režimu bivšeg šefa države nikada nije dovodila u pitanje, ali je u danima političkog poraza "žutih" postala otužna po stepenu bruke kojoj su se manje-više sami izložili pred srpsku javnost.

Nezgrapnim spinovanjem u susret drugom krugu predsedničkih izbora da je Borisova pobeda samo stvar tehnike, samozvana novinarska i urednička elita u Srbiji očigledno nije uspela u to da uveri većinu birača, ali su kao potvrđene podguzne muve u to uspeli da ubede - sebe.

Pa, kad je nastupilo vreme da se dođe bogu na istinu i objave gotovo sigurne procene na osnovu preliminarnih, a potom i konačnih rezultata, majstori javne reči ostajali su bez teksta u direktnim TV uključenjima, mucali, tražili vreme za predah i vruć krompir prebacivali navodnim stručnjacima kojima je tada postalo jasno koliko su njihove procene i analize bile šuplje.

I jednima i drugima, a naročito sluđenoj srpskoj javnosti, postalo je jasno da oni nisu radili ni kao novinari, ni kao reporteri, još manje kao analitičari. Samo su se lažno predstavljali. Tobožnjom iznenađujućom pobedom Borisovog takmaca u trci za predsedničku fotelju, konačno su smešteni tamo gde pripadaju - među megapristrasne propagandiste režima za koji se sve otvorenije tvrdilo da je diktatorski, što mu je bliži bio kraj, a čiji je odlazak najavljen pobedom Nikolića i njegove stranke.

Bivši prvoborci od 5. oktobra 2000. godine protiv Miloševića, zaklinjući se u Evropu ili Ameriku i promovišući sebe kao advokate njihove milosrdne volje u Srbiji, izdali su sve one principe na kojima su insistirali u rušenju "balkanskog kasapina" iz 1990-ih, pokazujući licemernu suštinu svog ljudskog i profesionalnog angažmana i kod Slobe i posle Slobe. Sve što je počivšem osporavano, ovde je zdušno korišćeno.

Kao sveštenici evropske dogme i dobrodošlog američkog prisustva u Srbiji, ignorisali su permanentna upozorenja različitih evropskih i međunarodnih novinarskih asocijacija i federacija o neslobodnim medijima u Srbiji. Aklamacijom usvojen princip među novinarima čitavog sveta o fer odnosu, koji je pre više od dve decenije promovisao "Njujork tajms", za njih nikada nije postojao kada je reč o onima protiv kojih navijaju. Evropa i svet su odavno znali kakav smo mi novinarski otpad, ali su uz dozirana upozorenja čekali da plaćenici javne reči u Srbiji završe još jedan posao na Balkanu u interesu velike evropske porodice.

Šta posle svega? Bivši ambasadori u uniformi analitičara ili ishabani novinari u civilu misle da će nastaviti po staroj šemi, što je prilično očito na osnovu kolumni i analiza koja se nude srpskoj javnosti nakon epiloga izbora. Nije isključeno da bi njihove usluge prihvatili i oni koji dođu u ispražnjene fotelje vlasti, bilo da su novi ili stari ministri, jer, mora se priznati: ljudi to rade prilježno i bez ostatka.

Iako je u Srbiji sve moguće, ipak nema dileme da više niko ozbiljan ne može da veruje onim novinarima i analitičarima koji su tako pristrasno, nefer i bez trunke profesionalizma bili upregnuti u kola izbornog gubitnika. Nastavljajući da rade kao u vreme iza nas, takvi stručnjaci bili bi prvi, ako ne i osnovni izvor unutrašnje političke nestabilnosti u Srbiji. Budući da su u svakom pogledu potrošeni, njihove evropske i svetske gazde moraće da pronađu druge, nove izvođaće radova.