Zgodan šamar predsedniku Srbije

Kada ti jednom Amerikanci naprave vladu, onda će ti je praviti doveka. To kad te uhvati, ne pušta. Jednom pristao, uvek pristaješ. Amerikanci na Srbiju gledaju kao na obećanu devojku sa izraženim mazohističkim sklonostima. Džaba su ti priče o novoj ljubavi, izborima, o demokratiji i volji naroda.

Zdravica: Tomislav Nikolić i Meri Vorlik

 

Da bi izbegli prigovor da se vraćamo u daleku prošlost, držaćemo se samo onoga što se dogodilo koliko juče i što se dešava danas. Naravno da smo pogleda uprtog (u)napred, a posebno smo, po ogavnoj floskuli naših političara, posvećeni "budućnosti naše dece". Posle izbora 2008. Amerikanci su nam, a ne Tadić, napravili vladu. Nesposoban da napravi vladu tada, pokazao se nesposobnim da je napravi i sada, pa Amerikanci ponovo moraju da se prihvate posla. Evo ih kako jedan za drugim stižu (Filip Riker i Filip Gordon uživo, a Hilari Klinton, poput zloduha, i uživo i preko telefona) ne bi li ponovo vratili u igru žuti kartel i u tom se poslu eventualno ispomogli nekim od lidera drugih stranaka ili pak neke nove potencijalne "familije". A kandidata ima. Ponovo se vraćaju u opticaj priče o koaliciji DS-a i SNS-a, koja bi se inače pre mogla zvati sramnom nego velikom. Bila bi to formula tzv. razgaženih udobnih cipela. U već postojeću "obuću" do tančina razrađene korupcije i zloupotrebe vlasti i razaranja Srbije udobno bi smestio noge još neko.

Kakav će rezultat američkih poseta biti, videćemo, ali je sasvim izvesno da je u američkom interesu da politika prihvatanja nezavisnosti Kosova doživi nastavak i ubrzanje, a da se prepreči i spreči moguća pomoć Rusije u rešavanju naših ogromnih ekonomskih problema. Ako dobiju garancije da će taj zahtev biti ispunjen - eto podrške novoj Vladi Srbije. Ni za šta drugo Amerika i EU nisu ni zainteresovani.

Osim toga, Amerikanci su se upeli da unapred osujete svaki mogući potencijal promena do kojih je došlo ili pak može doći izborom Tomislava Nikolića za predsednika Srbije. Dačićev neuspeh u sastavljanju vlade ne bi bio samo neuspeh mandatara, već i neuspeh onoga ko mu je poverio mandat. Bio bi to zgodan šamar jedinom faktičkom pobedniku prethodnih izbora.
 

Milorad Vučelić, glavni i odgovorni urednik nedeljnika "Pečat"

Kada je već reč o formiranju vlade iz 2008, nepravično bi bilo zaboraviti poslovnu zajednicu Srbije (kako to nevino i lepo zvuči) koja je Amerikancima, pa na taj način pre svega Tadiću, javno i tajno i svom snagom pomogla u poslu okivanja Srbije pipcima žutog kartela. Otud se Tadiću i sada svuda priviđaju tajkuni. Kada ih je bilo tada, što ih ne bi bilo sada? Kada on bez njih nije mogao da formira vladu, kako bi to mogao neko drugi? Njemu pomoći je u redu, ali je nedopustivo da oni pomognu nekom drugom. Uostalom, Tadić je selektivan, on ne misli da sve tajkune, već samo na one koji nisu u žutom kartelu. Žuti tajkuni su u redu, ali ovi drugi nisu. U redu su i oni žuti političari koji su preko vlasti postali novi, i to veliki tajkuni.

Ako su neki od srpskih poslovnih ljudi i pored svega što se dogodilo u poslednje četiri godine ponovo spremni da aktivno učestvuju u falsifikovanju ili krađi izborne volje građana, onda je više nego izvesno da se sami kandiduju za mete mogućeg predstojećeg narodnog besa. Sade ponovo tikve s đavolom, zaboravljajući na drugi deo poznate narodne poslovice. Mogli bi malo da odmore narod od svog evropejstva, amerikanizma i vesternizacije Srbije. Mogli bi da konačno i javno artikulišu svoje zajedničke poslovne interese ukoliko ih uopšte imaju, i da ne dopuste da ih povlače po javnosti kao dežurne krivce ukoliko to stvarno nisu. Nismo uvereni u svetačku nevinost naših poslovnih ljudi, ali je ovoga puta manje-više jasno da se njihova uloga mistifikuje da bi se opravdali teški politički porazi. Konačno, što ne bi danas bili protiv Tadića kada su koliko juče bili za njega.

Političkim i javnim životom Srbije, pored teme tajkuna, dominira i tema zvana - BIA. To je opsesivna tema naših političara. Niko da kaže šta će mu BIA i čemu bi ona trebalo da posluži? Ako je reč o predstojećoj borbi protiv korupcije i kriminala, znači li to da je ona do sada prikrivala i štitila korumpirane političare, pa se, shodno tome, njena organizacija mora pripremiti da štiti neke druge korupcionaše? Ili, pak, da se mora nastaviti sa dosadašnjom selektivnom borbom protiv ovog i drugih društvenih zala? Da li kao i dosad neko namerava da upotrebi poverljiva dokumenta radi kompromitacije i hapšenja ljudi koji nekome nisu po političkoj volji? Da li se BIA uopšte time bavila ili je bila posvećena nekim drugim zadacima koji se tiču bezbednosti države, ako se o državi uopšte više može govoriti? Čime je sve ta služba proteklih godina kompromitovana, ko je to učinio i po čijem nalogu? Da li je i ko je od njih koji su dobijali poverljive informacije te informacije zloupotrebljavao? Da li bi odista trebalo sumnjičiti onoliki broj profesionalaca i sposobnih ljudi koji rade u tako značajnoj instituciji ili je reč samo o pojedincima koji njom polupolitički rukovode?

I bez bilo kakvih poverljivih informacija bezbednosnih službi vidi se da Srbija danas izgleda kao tek preživeli objekt posle najtežih dela protiv države, naroda i nacionalne ekonomije. Javni opis društvenih i ekonomskih posledica proizvedenih delovanjem žutog kartela više je opis dela iz Krivičnog zakonika nego analitički uvid u stanje u državi. Zar potpuna nestašica lekova za održavanje u životu nije najteže krivično delo protiv zdravlja naroda? Ima li veće preporuke od ove za održavanje žutog kartela na vlasti? Ima li uopšte ikog ko će, zbog svih ovih javno podrobno opisanih nepodopština i krivičnih dela, podići bar optužnicu, ako ništa drugo?

Mediji i njihovi urednici i sva ona analitičarska bratija koja ide sa televizija na televizije takođe moraju da ponesu veliki deo odgovornosti, i to za prikrivanje stvarnog stanja i huškanja političara na uništavanje Srbije. Konačno, ako se već u kontekstu odgovornosti pominju devedesete, onda se valja podsetiti da samo desetak dežurnih analitičara u protekloj deceniji ima veću televizijsku minutažu u propagiranju raznih poduhvata protiv nacionalne ekonomije i teritorijalnog rasparčavanja Srbije nego svi novinari zajedno u poslednjoj deceniji prošlog veka. No, o tom - potom.

S kojim i kakvim će pravom novoizabrana vlada poneti ime Vlade Srbije. Ako se neko već zove Vlada Srbije, onda mora imati pretenzije da vlada Srbijom, a ne da se kavaljerski odriče jednog po jednog njenog dela. U ovom slučaju pre bi se moglo govoriti o vladi patrljka Srbije ili, nežnije, o vladi ostatka Srbije. Kada je Kosovo u pitanju, jasno se vidi u kojem pravcu ide srpska politika koja ima većinu od 229 poslanika. (Ah, da samo nema tog DSS-a i Vojislava Koštunice i mitrovdanskog Ustava Srbije, kako bi sve bilo idilično). Vojvodina je prepuštena vladavini Pajtića, Čanka i Pastora i već traži svoje nove novce, da bi deo tog novca oni uvalili u svoje stranke, u vidu kredita ili sličnog. Osionom Draganu Đilasu se velikodušno prepušta teritorija Beograda sa sve Studijom B i većinom štampanih i elektronskih medija, kao i PKB-om. To je kao fer! Ne sme se zaboraviti Sandžak i njegova teritorija pod upravom što muftije Zukorlića, što drugih političkih lidera. Što se juga Srbije tiče, ništa bez Rize Halimija. Imamo i nekoliko gradova i regiona kojima neprikosnoveno vlada nekolicina lidera. Sa Rumunijom smo u Briselu potpisali sporazume koji nas obavezuju u Hajduk Veljkovoj Krajini... Zaključak izvedite sami.

Uprkos pristajanju na sve i svašta, Srbiji se ne dopušta da napravi čak ni prosrpsku, a kamoli srpsku vladu. O tome rečito govori i činjenica da u svoj ovoj halabuci i pregovorima o patrljaku vladi ili vladi patrljka (Srbije) niko i ne pominje Demokratsku stranku Srbije, Vojislava Koštunicu i politiku političke i vojne neutralnosti. Za njih ovde nema mesta. I neka nema.