Sandžaklisanje Srbije

Ranije su nam drugi razbijali državu, sad smo konačno izabrali naše ljude od poverenja pa to činimo sami. Prevara, upakovana pod etiketom "regionalizacija Srbije" i overena autorstvom Mlađana Dinkića i političkim autoritetom Borisa Tadića, predstavlja završnu vežbu dezintegracije bivšeg jugoslovenskog prostora - razbijanje Srbije. A kao ključni deo operacija koja je upravo u toku - cepanje centralne Srbije kroz promovisanje novog regiona - Sandžaka.

Radivoje Petrović

Poturčavanje kolevke srpstva, koju još samo retki zovu Starom Raškom, biće verovatno najsramnija posledica upravo operacionalizovanog procesa regionalizacije, preko koga će, kako vele stručnjaci, "Srbija biti labava konfederacija suverenih regiona". A jedan od suverenih biće imenovan kao Sandžak, što je, kako veli istoričar dr Slavenko Terzić, "očigledan pokušaj povratka osmanskog nasleđa na područje jedne suverene nacionalne srpske države".
 

Pri tome, sva obrazloženja zagovornika ovakve regionalizacije Srbije predstavljaju klasičnu prevaru i plasiranje građanima i biračima notornih političkih laži: da je sve to ustavno, po meri evropskih standarda, u funkciji bržeg razvoja, u skladu sa tradicijom ovog prostora i gajenjem starog imena. … U svemu tome agresivna borba za Sandžak predstavlja simbol izdaje srpskih nacionalnih interesa, iskrivljavanja evropskih vrednosti, klasičnog kršenja Ustava, zadovoljavanja aspiracija nekih regionalnih sila i slično. Ali, krenimo redom.
 

"Pokušaj formiranja regiona, pod imenom koji nije ustavna kategorija je antiustavni, anticivilizacijski i antievropski čin, zato što se u prvi plan ističe kriterijum (verski i nacionalni razlozi, prim a.) koji ni u kom slučaju nije uslov za regionalizaciju", rekao je na nedavnom okruglom stolu o ovoj temi dr Mirko Vasiljević, dekan Pravnog fakulteta u Beogradu, ugledni stručnjak iz ove oblasti. Istovremeno, stavljanje u prvi plan etničkog, nacionalno-manjinskog kriterijuma suprotstavlja se osnovnom duhu i principima koji vladaju u EU.
 

Sandžak kao oblast sa velkim "S" nikad nije postojao u istoriji kao oblast. Bilo je svojevremeno više od 200 administrativno-upravnih jedinica, koje su nazivane sandžakom, a kojih više nema ni u Budimu, ni u Pešti, a ni kod nas nakon oslobođenja 1912. godine. Sada 98 godina posle skidanja turskog jarma Srbiji se nameće instrumentalizacija klasičnog osmanskog nasleđa. Nije nikakva tajna da su muslimani sa tog prostora 90 i više odsto etnički Srbi koji su primili islam, što nikad nije bio povod da im se osporavaju bilo kakva verska ili manjinska prava. Ni u doba turske, a posebno austrougarske okupacije, ovaj deo nije imao autonomnu posebnost.
 

Geopolitički stratezi u tome vide prizivanje turskog duha na Balkan i prve posledice primetne balkanizacije turske spoljne politike, što se najbolje moglo videti unazad nekoliko meseci prilikom poseta i izjava turskog šefa diplomatije Srbiji i posebno Raškoj oblasti. U Beogradu su neke akreditovane diplomate formirale grupu pod nazivom "Prijatelji sandžaka", ali niko od srpskih zvaničnika na to nije reagovao. Da nije peticije skoro 25.000 žitelja Zlatiborskog okruga, upućene Vladi, Skupštini i predsedniku Srbije, puzeći proces kosovizacije Raške oblasti tekao bi u grobnoj tišini.
 

U uslovima postojeće nacionalne utučenosti, pojačanog osećaja besperspektivnosti i nedovoljne nacionalne kohezije to je gotovo logična pojava. Posebno kada Srbija svojeručno i dobrovoljno sahranjuje svoju državu.