Vesti
Subota 20. 12. 2014.
Vašington
30
  • Čikago
    10
  • Njujork
    10
  • Albukerki
    40
  • Anahajm
    160
  • Anapolis
    20
  • Atlanta
    80
  • Atlantik Siti
    10
  • Baltimor
    20
  • Baton Ruž
    90
  • Bizmark
    -30
  • Bojsi
    40
  • Boston
    -10
  • Čajen
    -10
  • Čarlston
    -10
  • Dalas
    90
  • Denver
    30
  • Detroit
    -30
  • Di Moin
    10
  • Dover
    00
  • Džekson
    70
  • Džeferson Siti
    30
  • Džuno
    -10
  • Filadelfija
    20
  • Finiks
    160
  • Frenkfort
    -20
  • Hartford
    00
  • Helena
    20
  • Herisburg
    10
  • Hjuston
    120
  • Honolulu
    280
  • Indijanapolis
    -10
  • Kanzas
    20
  • Karson Siti
    50
  • Klivlend
    -10
  • Kolumbija
    110
  • Kolumbus
    -10
  • Konkord
    -30
  • Las Vegas
    110
  • Lensing
    -40
  • Linkoln
    10
  • Litl Rok
    60
  • Los Anđeles
    160
  • Majami
    210
  • Medison
    -30
  • Memfis
    60
  • Milvoki
    -20
  • Mineapolis
    -10
  • Montgomeri
    80
  • Montpilier
    -80
  • Nešvil
    30
  • Nju Orleans
    110
  • Ogasta
    -30
  • Oklahoma Siti
    50
  • Olbani
    -20
  • Olimpija
    80
  • Ostin
    110
  • Pir
    -60
  • Portland
    90
  • Providens
    00
  • Ričmond
    20
  • Roli
    60
  • Sakramento
    110
  • Salem
    90
  • San Dijego
    170
  • San Francisko
    140
  • Santa Fe
    -10
  • Sent Pol
    -20
  • Sijetl
    110
  • Solt Lejk Siti
    60
  • Springfild
    00
  • Šarlot
    80
  • Tampa
    180
  • Topeka
    10
  • Trenton
    -10
Najnovije
/
0
Sreda 04.04.2012.
14:40
Piše: Momir Vasiljević A

Priča Vojislava Šešelja (9): Ceo život u dva kofera

Znao je Vojislav Šešelj da je i u Beogradu režim jak i opak, ali je znao i da će u metropoli biti u društvu srodnih duša i ljudi sličnih idejnih shvatanja.

ZAKLETVA TITU I DOMOVINU: Vojislav Šešelj na odsluženju vojnog roka

Vojislav Šešelj seća se Hercegovine, kao najranije uspomene, kao najsnažnijih i najlepših slika, ali i priča koje su mu pričali baba i deda u Kijevo Dolu, kao i pouka koje je upio iz pripovesti stričeva Jovana i Save, i Orahovom Dolu: "Pošto mi je otac radio na željeznici, mi smo imali tzv. režijske vozne karte, sa kojima smo mogli besplatno da se vozimo i vozikamo koliko smo htjeli.

Po cijeloj Jugoslaviji, od Triglava do Đevđelije, od Subotice do Neuma. Vozom sam putovao u Dubrovnik kod tetaka, vozom sam putovao u Srbiju, a kao osnovac, za vrijeme ljetnjeg raspusta, vozom smo ja, sestra, otac i majka, odlazili u Hercegovinu kod očeve i kod majčine rodbine. Živi su bili majčini otac i majka. Baba i đed. Očevi roditelji su umrli vrlo rano. Majka mu je umrla kad je imao jedanaest godina, a otac, baš u vrijeme kad je bila zakazana svadba moga oca, tako da nije prošlo ni četrdeset dana od đedove smrti, a moj otac se oženio.


Deda iz Amerike


Moj otac je imao maćehu koja je njega i njegovu braću i sestre pazila kao da su njena đeca. I mene je veoma voljela, i toliko mi je ugađala, da sam je smatrao "pravom" babom. Otac je imao dva brata i četiri sestre, od kojih je najmlađa pisnula u toku rata od gladi, jedna je umrla poslije rata, a jedna u Beogradu, 1987. godine. Kao što rekoh, svake godine smo odlazili kod majčinih roditelja u selo Kijevo Do. Sa đedom sam veoma volio da razgovaram. Bio je osamnaest godina u Americi i pričao mi je o tome, o tim svojim doživljajima, a ja sam ga, širom otvorenih očiju, naćuljenih ušiju i poluotvorenih usta slušao, i slušao, uz neprekidno zapitkivanje. Doduše, đed mi je umro kad sam bio u sedmom razredu osnovne škole, ali i to je bilo dovoljno da ga zapamtim, za sva vremena.

Muratova sreća

 

Dedu "iz Amerike" mali Vojislav je najviše zapikivao o kaubojima i Indijancima, O Vinetuu, Old Šetrehendu, o Sijuksima i Komančima, o Vajatu Erpu, Doku Holideju, Divljem Bilu Hikoku.


- On bi se samo nasmijao, i kroz osmjeh bi rekao: "Ma, ništa su oni, sine moj, prema našim hajducima i uskocima. Naspram naših junaka i vitezova. Znaš li ti, sinko moj, da bi jedan Miloš Obilić, lijevom rukom pobjedio sve te američke heroje? Znam, ali oni imaju pištolje i vinčesterke, a Miloš je imao samo mač, koplje i onaj bodež, što ga je sakrio u čizmu, i kojim je rasporio Murata, od učkura do grla bijelog! Ha, ha, ha! Vidi ti njega, pametnjakovića, kako on sve zna. A znaš li, možda, šta je Miloš Muratu, tom prilikom rek'o? Ne znaš? Rek'o mu je - Oj, Murate, Murate, baš si sreće kur..e. Ma, šalim se...


Deda ispušten u čitanci

 

Veselin Misita

Sa dedom po majčinoj strani Vojislav Šešelj je, kada je bio dete, vodio i ovakve razgovore:


- Da li ti znaš, sine moj, da je tvoj, takođe đed, jer je meni prvi rođak, Veselin Misita, čiji je ćaća takođe rodom iz Kijevo Dola, bio prvi oslobodilac jednog grada u porobljenoj Evropi 1941. godine? Znaš li ti, i jesu li te učili u toj tvojoj školi u Sarajevu, da nije prva ustanička puška pukla 4. jula 1941. godine u Srbcu u Hrvatskoj, niti 7. jula u Beloj Crkvi u Srbiji, niti 13. jula u Crnoj Gori, već je pukla u Loznici, 31. avgusta 1941. godine! Tada je tvoj dalji đed, Veselin Misita, potpukovnik Kraljevske vojske, i po nalogu Čiče sa Ravne Gore, digao četnike iz jadarskog kraja, iz Loznice, Zavlake i Krupnja, i oslobodio Loznicu od Nijemaca? Ne znam, đede. Nikad ranije nisam čuo ni za Veselina Misitu, ni za tu bitku! Toga nema u čitankama, niti sam to učio iz istorije za sedmi razred osnovne škole!

Dosta me uspomena za njega veže. Mnogo me volio. On je imao pet kćerki i jednog sina koji je umro veoma mlad. Sin je imao možda svega tri i po godine kad je umro. Najstarije dijete, a muško. I to je baš bila velika tragedija za porodicu. Neka rana koja se nikada nije mogla preboljeti. Valjda zbog toga, kao i zbog činjenice da se uvijek više vole unuci od rođene đece, taj moj đed, koji se nikada nije brinuo oko svojih kćeri, kad god bi ostao sam sa mnom o svemu je brinuo. I prao me, i hranio, i presvlačio, i sve je to radio sa osmjehom, polako i sa očiglednim ponosom, što se konačno brine o jednom svom muškom potomku, pa makar se on i ne prezivao Misita, što je prezime moje majke.

On je bio dvadeset godina stariji od svoje žene, od moje babe. Kad se vratio iz Amerike, teško je bilo da bilo koja đevojka odoli iskušenju da se ne uda za bogatog povratnika iz Amerike. Moja baka nije pristajala, smatrala je da je on suviše star za nju. Ipak, njena je rodbina odlučila da je uda i tu nije više bilo priče. Moglo je samo da bude one đevojačke tužbalice: "Dadoše mene mladu za stara, dadoše mene starcu zbog para"! Ali, takav je život. I onda, a i sada. Pare su mera svega, i sve se kroz njih prelama i ocenjuje. Mnogo sam priča čuo od đeda, mnogim stvarima me naučio, o Americi posebno, o teškom radu u čikaškim željezarama, o dugotrajnom putovanju parabrodom preko Velike bare, preko Atlanskog okeana, o ogromnim i pustim prerijama, o hiljadama kilometara dugim američkim autoputevima, o zgradama koje su visoke preko stotinu metara, i još mnogo toga...


Glavna železnička stanica u Sarajevu. Podne je u majskom danu 1986. godine. Toplo, svetlo i mirisno sarajevsko podne. Celu kotlinu prekrilo je plavetnilo neba, nadvilo se nad njom kao kupola, iz čije središnje tačke kristalni zraci obasjavaju sve na zemlji, sve vezuju svojim sjajnim nitima u jednu blistavu panoramu. Zgrade, ljudi, drveće, automobili, tramvaji, planinske padine, ptice u leti, muva na kornetu, osmeh na licu, suza na dlanu, jauk u oku, tišina u duši, nemir u srcu... Sve je opijeno i zarobljeno kao u kapi ćilibara! Nekako s proleća sve počinje.

A maj je već mesec kada su ti počeci primili svoje prave forme i sadržaje, a nove priče su već prešle u fazu zapleta. U prirodi, među živim bićima, već su se formirali životni parovi, i već je životna iskra kresnula svoj životonosni plamen po vascelom živom svetu i već su se iz milijardi najrazličitijih semenki počela razvijati nova bića. Voz života već snažno grabi kroz džungle, pustinje i stepe sudbina. Voja je sedeo na terasi železničkog restorana i čekao polazak brzog voza Sarajevo- Beograd. Olimpik - ekspresa u 13,05. Sarajevo - Ilijaš - Zenica - Žepče - Maglaj - Doboj - Modriča - Šamac - Vrhpolje - Vinkovci - Šid - Mitrovica - Batajnica - Bežanijski tunel - Beograd. Kraj Voje su dva kofera, u jednom knjige a u drugom nešto garderobe - "Spakov'o je život ceo, u dva kofera..."


Planer za budućnost


Na stolu, prekrivenom kockastim i iskrzanim stolnjakom su naočare, notes, hemijska olovka i čaša limunade. Zamišljena pogleda, miran i po malo odsutan, Voja je pravio neke zabeleške, upisivao datume, rokove, telefonske brojeve, nazive nekih knjiga, adrese, imena i prezimena nekih ljudi. Pravio planer i podsetnik za dane koji slede. Za dane u "slobodarskom Beogradu", kako je zamišljao glavni grad zajedničke države. Znao je da ga ni tamo ne čekaju med i mleko, da je i u Beogradu režim jak i opak, ali je znao i da u metropoli neće biti usamljenik i izdvojenik, već će biti u društvu srodnih duša i ljudi sličnih idejnih shvatanja. Znao je i to da je baš zahvaljujući neprekidnom angažovanju i hrabrom držanju tih osoba i tih ličnosti i njegovo robijanje dobilo, kakav-takav pristojan vremenski okvir! A moglo je biti i drastično gore. Zbog toga je želeo da sa njima podeli ideje, osećaje i planove.

POVEZANE VESTI

ŠTAMPANO IZDANJE
BRAVO - UAAA
ZA I PROTIV
Na otvaranje mosta odvezeni su samo poslanici SNS-a
KURSNA LISTA
  • EUR =
    0 din.
  • AUD =
    0 din.
  • CAD =
    0 din.
  • SEK =
    0 din.
  • CHF =
    0 din.
  • GBP =
    0 din.
  • USD =
    0 din.
  • HRK =
    0 din.
  • BAM =
    0 din.
DOBITNIK
Vladimir Nikolić (41)
GUBITNIK
Željko Sertić (47
  • 2014 © - vesti online