Osam vekova srpske krune (6): Prizor beše pun strave
Carigrad je bio u pravu što nije verovao srpskim zakletvama na vernost: Srbi su već 1149. napali najbliže vizantijske oblasti.
Napad je vizantijski car Manojlo Komnin shvatio veoma ozbiljno. Prekinuo je pripreme za pohod na normansku Siciliju i lično poveo vojsku na Rašku.
Učinio je to tako brzo, da Mađari nisu stigli da pohitaju u pomoć srpskim saveznicima. Veliki župan Uroš Drugi je tako, u odsudnom trenutku, ostao sam. Svestan snage neprijatelja koji je dolazio, povukao se u planine.
Mađari ipak dolaze
Pošto Manojlo nije dobio nijednu priliku da se sukobi sa Srbima, osim kod grada Galiča kod Zvečana, opustošio je sve krajeve kroz koje je prošao, kao i Ras. Uroš umalo nije bio zarobljen kad je pokušao da povrati prestonicu, a zima koja je bila na pragu iznudila je primirje.
Pročitajte još:
* Osam vekova srpske krune (1): Srbima tron od pape
Obe strane su se našle u nerešenom položaju. To je više štetilo Vizantiji, budući da Srbe nisu mogli da isteraju iz planina, ali nisu mogli da drže ni toliku vojsku na jednom mestu, kada je ona bila potrebna za osvajanje Sicilije. Manojlo Komnin je naredne godine rešio da jednom zauvek raskrsti sa Rašanima.
Hroničar Jovan Kinam piše: "Već pred kraj leta, kada putevi za Srbiju postaju najpogodniji za vojsku koja napada jer tada drveće već počinje da gubi lišće, sakupi car vojsku kod Niša."
Računao je da Srbi neće moći dugo da se kriju u ogolelim šumama.
Ali, ni Uroš Drugi nije sedeo skrštenih ruku. Počeo je da sakuplja saveznike, među kojima su se tada našli i sinovi Zavidini, a Urošev brat Beloš, palatin na ugarskom dvoru, poslao mu je vojsku sastavljenu od Pečenega i Kalisija.
Bili su to ratnici iz hazarskog plemena koje je živelo u okolini današnje Mitrovice, i zapisani su kao prvi muslimani koji su naseljavali današnje srpske krajeve. Manojlo je pohitao da ih sačeka u Nišu, ali je ovog puta on zakasnio.
Mađarska vojska, koju je vodio prekaljeni zapovednik Vakhin, nesmetano je stigla u Rašku. Ovog vođu ugarskih trupa vizantijski hroničari nazivaju veliki župan Vakhin, što može da se čita i kao Vukan.
Danas se pretpostavlja, naročito zbog njegovog gorostasnog rasta kakav se teško nalazio među Ugrima, da je reč o Srbinu, možda rođaku braće Uroša Drugog i Beloša.
Uroševe trupe su odlično poznavale teren. Stalno su menjale položaje i trudile se da oslabe Vizantince tako što će napadati njihove usamljene odrede.
Ali, car Manojlo je neprestano zapovedao juriše od doline Lugomira, leve pritoke Morave, na Drinu, pa nazad, na reku Taru, blizu današnjeg Valjeva. Već je uveliko padao i sneg, ali se Vizantinci nisu, prema običaju, povlačili u svoje utvrde. Ovog puta su rešili da idu do kraja.
Car na megdanu
Bitka na reci Tari bila je jedna od najkrvavijih u istoriji Srbije.
Car Manojlo je sam podelio megdan sa Vakhinom, što su opisale i vizantijske hronike: "Prizor beše pun strave. Ali car baci koplje i isukavši mač koji mu je visio sa strane žestoko je na njih (Vakhina i njegove ljude) nasrtao, neprestano zadajući i primajući udarce, dok se čitava bitka, pošto se ostali rasturiše, ne svede na njega i Vakhina, čoveka izuzetno hrabrog i telom preterano golemog. Posle dužeg okršaja, Vakhin zamahnu mačem i udari po licu cara, ali nije mogao da probije zaklon na kacigi. Toliko je bio jak udarac da su kolutovi, čvrsto se utisnuvši u meso, dugo ostavljali traga. Međutim, car odseče mačem varvarinu ruku i predade ga nećaku, živo želeći da krene na neprijatelja."
Srbi i Mađari su potučeni najviše zato što je među njihovim trupama vladalo rasulo i nedisciplina, dok je Manojlo svoju vojsku vodio čvrstom rukom.
Pred carem s konopcem
U pozlaćenom oklopu, sijajući kao "orao sa zlatnim krilima", ričući "kao lav bukoleonski", car Manojlo Komnen se pojavljivao u najvećem bojnom metežu pokušavajući da dopre do srpskog vladara.
Bitka je bila odlučena kada su zarobljena dva najveća velikaša, župani Grdeša i Vukan. Veliki župan Uroš Drugi je nakratko uspeo da izmakne, ali je ubrzo uvideo da je svaki dalji otpor uzaludan. Nije mu preostalo ništa drugo osim da lično od cara izmoli oproštaj, i to prema vizantijskim običajima, s konopcem oko vrata.
O tome Jovan Kinin kaže: "Uskoro dođoše u logor poslanici županovi tražeći da mu se nedela zaborave. Po carevoj naredbi ubrzo stiže i sam župan, držeći se smerno i ponizno. Primivši molitelja, car mu oprosti krivicu. A ovaj se malo pridiže sa zemlje gde je ničice se bacivši pred carevim nogama ležao i zakletvama zajemči ono što je bilo ugovoreno, uveravajući da će za sva vremena biti potčinjen Romejima."
Zećani ćutali i gledali
Srbi iz Zete su događaje u Raškoj posmatrali sa strane, ne želeći da se mešaju. Štaviše, kada su sukobi sa Viznatijom završeni 1149. godine, zetski knez Radoslav je isticao svoju vazalsku vernost i tako što je došao Manojlu Komninu na noge. Bio je lepo primljen, a car mu je tom prilikom potvrdio zvanje vladara Zete.
SUTRA: Osam vekova srpske krune (7): U zemlji divnih ljudi
