Košare, naša rana do groba
Za tri meseca koliko je naš Vlada bio u vojsci, on se nekako promenio, uozbiljio, raskrupnjao a bio je pre odlaska na služenje vojnog roka 19-godišnji nasmejani dečko kojem još čestito ni brada nije pristigla za brijanje i koji još nije našao srodnu devojačku dušu. Sa setom i već sraslom tugom pričaju Lozanka i Momčilo, roditelji Vladimira Radoičića, auto-mehaničara iz Žarkova.
Kao vojnik junske klase, sa još nezavršenom vojnom obukom, Vladimir je 30. septembra 1998. godine poslat na zadatak u granični pojas karaule Košare. Tu, na obroncima prokletih Prokletija, na samoj granici sa Albanijom, dočekala ih je zaseda albanskih terorista iz UČK. Golobradi Vladimir i još četvorica vojnika izgubili su život.
Ove nepotrebne žrtve pale su pre čuvene odbrane Košara koja se desila naredne godine kada su u jeku NATO agresije, albanski teroristi sa svojim zaštitnicima iz Alijanse pokušali kopneni prodor na Kosovo.
Tek kada bi se pričalo o Košarama i najherojskijoj odbrani jugoslovenske vojske i dobrovoljaca u vreme NATO agresije, neko bi se prisetio i stradalnika koji su im prethodili.
Kofer uspomena
Sliku stradanja svog najstarijeg sina Vladimira Radoičića, roditelji žive svaki dan. I tako, skoro 20 godina. Lozanka i Momčilo sa sobom redovno nose kofer uspomena. U njemu su Vladine slike u uniformi, dve knjige posvećene Košarama i poslednjim danima mladića iz Žarkova, novinski članci u kojima uglavnom Lozanka priča o svom jadu, kobnim propustima u vojsci, sudskim presudama i želji da se slična tragedija ne desi više nijednoj majci.
- Mi smo tužili generale, to je bio način da preživimo. Vojnici su bili deo Niškog korpusa i nisu završili obuku - priča Lozanka.
Kalkulantske igre oko snimka zločina
Napad je organizovao zloglasni Agim Ramdani, vođa terorističke grupe "Kobra". Toliko su bili ponosni na svoje "herojsko" delo da su nakon zločina organizovali konferenciju za medije, a ceo napad i zabeležili kamerama. Snimak je dospeo i u srpsko Tužilaštvo za ratne zločine ali su tužioci kalkulantski čekali pogodan politički trenutak da po ovom nepobitnom dokazu postupaju. Od tužilaštva je snimak dobili i Radoičići.
- Negde u martu 2009. trebao je da dođe Bramerc i tek tada je pušten snimak na RTS. Vekarić je bezobzirno lagao kako su, eto, ovih dana dobili snimak od kolega iz Albanije. Tužilaštvo ga je držalo dve godine u fioci. Uostalom, ja sam ga dobila od njih - otkriva Lozanka.
Na snimku egzekutori prikazuju kako žrtvama uzimaju oružje i pretresaju džepove.
- Prepoznala sam svog sina... Prepoznala sam njegovu ruku dok je jedan Šiptar podiže da bi mu skinuo prsluk - tihim glasom govori Vladimirova majka.
Još u Valjevu, na zakletvi, tamošnji oficir je roditeljima poručio da ne brinu, da njihovi sinovi neće biti poslati na Kosovo. Oni još nisu završili šestomesečnu obuku da bi bili angažovani u rizičnim područjima.
To ih je u prvi mah utešilo, ali majčina briga nikad ne uzima odsustvo. Mediji su mesecima već objavljivali onespokojavajuće vesti o tome kako pripadnici terorističke UČK prave sačekuše za srpsku policiju.
"Šta ako i vojska mora da pritekne u pomoć i ako mog Vladu pošalju dole", razmišljala je.
Nije ni slutila koliko je njen strah opravdan.
Do onog dana kada su im u kuću banuli oficiri vojske tadašnje Savezne Republike Jugoslavije, nisu ni znali da im je sin poslat na granicu sa Albanijom.
Pavković jedina svetla tačka
General Nebojša Pavković bio je svetla tačka njihovih susreta sa visokim oficirima tadašnje vojske. Sa saosećanjem je primio četvoročlanu porodicu iz Žarkova. Saslušao njihovu tragičnu priču. Obećao da će da proveri ko je naredio da se pokreću deca na opasan zadatak a da ni obuku nisu završili.
- A, eto, vidite gde je general završio - žali Momčilo hašku sudbinu nekadašnjeg komandanta Prištinskog korpusa i načelnika Generalštaba.
Nije im dao da se vrate autobusom. U Žarkovo su stigli službenim generalovim autom. Urgirao je da Lozanka bude prebačena iz 21. maja, fabrike auto-motora na izdisaju, u Jugopetrol, gde se ova žena sa srednjom mašinskom školom i penzionisala.
Dok hvali "Vesti", koje su joj besplatno poslale primerak knjige Pavkovićevih memoara, neutešna majka zamera što general nije naveo događaj koji je odneo život njenom sinu i četvorici vojnika. Prenela je tu zamerku i Pavkovićevom bratu, da bi se u sledećem izdanju našle dve nove rečenice - mesto i vreme napada i imena stradalih.
- Poslednji put sam se sa Vladom čula dan uoči pogibije. On mi Kosovo uopšte nije pominjao. Sve vreme je govorio da su smešteni na jednom brdu kraj Niša.
- Vlada je 27. septembra imao izlazak i ujak, moj brat od tetke, ga je izveo i odveo u selo kod babe. Nikom od familije on nije ništa rekao, nije pominjao da će ih sutra poslati na Kosovo. Dan uoči tragedije zvao nas je na kuću preko radio-veze. Iznenadio se što sam se ja javila, jer je mislio da sam na poslu. I tada mi je pominjao da su na brdu kod Niša i da je malo hladno. Obećao je da će se javiti čim bude mogao. Više se nismo čuli - skreće pogled Lozanka.
Kobna vest
Neće zaboraviti ni dan posle zasede kada joj na interfon zvone predstavnici vojske.
Lozanka je na poslu uzela slobodan dan i seća se kako je u 9,15 časova isključila televizor. Kada o tome razmišlja vidi kao neki znak, jer u porodici Radoičić, kao i u većini srpskih porodica, TV je stalno uključen. Tada je zazvonio interfon.
- Potpukovnik Dabić, još jedan oficir i dvoje medicinskih radnika. Kada sam videla njegovo ozbiljno lice, znala sam da nije dobro. Doneli su telegram da je moj Vlada poginuo na Košarama. Ma ljudi kakve Košare, on je nama rekao da će biti na vežbama na nekom brdu pored Niša, da će tu biti drugi deo obuke - pokušala je očajna majka da zaustavi trenutak strašne istine.
Posthumni orden položen na grob
Petoricu stradalih vojnika - Vladimira Radoičića, Miladina Gobeljića, Pavlović Iliju i Miloša i Jocić Miroslava posthumno je odlikovao još Slobodan Milošević.
Radoičići su iz lista "Vojska" saznali da su u komandi Treće armije u kasarni Pantelej uručeni ordeni porodicama poginulih.
- Nas niko nije zvao, kao da naš Vlada nije ni postojao - pao je Lozanki mrak na oči.
Ona tada piše pismo generalu Vladimiru Lazareviću, komandantu Treće armije, koji je odmah naredio da se ordenje podeli porodicama.
- Ja taj orden mogu da uzmem samo sa groba svoga sina. Niko u vojsci nije zaslužio da ga iz njegove ruke preuzmem - odgovorila je oficiru kada je telefonom najavio dolazak vojne delegacije.
I tako je i bilo. Otišli su zajedno na groblje, predstavnici vojske su položili orden na Vladimirov grob, a porodica ga potom odnela kući.
Momčilo kaže da ga ne uzima u ruke.
Vrisak i njeno stropoštanje na pod bili su znak da joj medicinski radnici pritrče i daju injekciju za smirenje.
- Ubili ste mi sina, još mi ne date ni da ga ožalim - odbila ih je.
Od tada kreće oplakivanje sina prvenca i istovremeno traženje odgovora kako je mladić koji nije ni završio redovnu vojničku obuku, a pogotovu ne onu zahtevniju koja je predviđena za izviđačko-diverzantsku četu, kojoj je pripadao, mogao da završi na opasnom graničnom prelazu gde su banditske čete UČK sprovodile krvavi pir.
Sve se urotilo protiv njih. Roditelji su teško došli i do Vladine vojne knjižice, a još teže su našli advokata koji će ih zastupati u tužbi protiv države, odnosno generala odgovornih za naredbu da se petorica vojnika žutokljunaca šalje na zadatak u opasnu zonu.
Tužba im je odbačena kao neosnovana. Generali nisu odgovorni jer je načelnik Generalštaba Momčilo Perišić 18. maja 1998. skratio redovnu vojničku obuku sa pet meseci i 22 dana na dva meseca i 23 dana.
"Šamar" Perišiću
Tako se vojska "pokrila" za neshvatljivo žrtvovanje mladih vojnika koji, iako su bili prebačeni u izviđačko-diverzantsku četu, za tako kratko vreme nisu bili vični rizičnom zadatku.
Lozanka i Momčilo nisu odustali. Tražili su prijem kod Perišića, tada već političara u redovima opozicije.
Bilo je to mučno iskustvo.
- Na jedvite jade nas je primio. Napisala sam i pismo i - ništa. Suprug je baš bio uporan i zvao telefonom, a oni kažu, ništa nije stiglo. Jednom ja uzmem slušalicu i kažem: "Nemojte da nas lažete, kako nije primio kada ja imam otpremnicu sa potpisom njegove sekretarice".
Bilo je to u utorak, već u sredu ih zovu i kažu da je general slobodan u četvrtak.
- Sačekao nas u kancelariji, onako vojnički. Kažem mu da nas interesuje samo jedno - da li postoji ta famozna odluka s njegovim potpisom o skraćenju obuke. On ni pet ni šest: - "To vi ne možete da dokažete, ali zna se ko upravlja ovom državom. Možeta da tužite Miloševića i državu za naknadu štete". Ja mu odgovaram: "Izvinite ko je zadužen u državi da u ime Gospoda Boga određuje koliko vredi život jednog deteta".
Iskustvo sa Ženama u crnom
Pokucala je Lozanka i pisala na sve moguće adrese. U početku, u svojoj političkoj naivnosti, obraćala se i nevladinim organizacijama - od one koju vodi Nataša Kandić, preko one koju je predstavljala sada pokojna Biljana Kovačević Vučo.
- Obratila sam se i Ženama u crnom. Javlja mi se na telefon sekretarica Staše Zajović i kaže da je ona u Indiji, da sutra dolazi i da već prekosutra ide za Ameriku. Ugrabim onaj dan dok je u Beogradu i ispričam je o čemu se radi. Pustite to oko starijeg sina, gledaje kako da vam pomognemo oko ovog mlađeg, kaže mi. Mislim se se, šta ima da mi pomažete oko Branimira. On je tu pored mene i ja ću da se borim kako znam i umem za njega - prepričava svoje otrežnjujuće iskustvo sa NVO.
Posle ovakvog ubojitog Lozankinog "šamara", general Perišić se okreće prema Momčilu, a nju ignoriše.
- Perišić je hteo da mi pokloni neku knjigu sa posvetom. Nisam hteo da je uzmem. Rekao sam mu da smo tužili vojsku i da i njega treba da tužimo - nadovezuje se Vladimirov otac Momčilo.
Slaba im je bila uteha što je 2016. postala pravosnažna presuda protiv osam Albanaca koji su učestvovali u zasedi. Suđeno im je u odsustvu, a Viši sud u Nišu ih je osudio na po 15 godina zatvora. Ne samo što su nedostupni srpskim vlastima, već su dvojica dobila visoke funkcija u KPS, jedan je postavljen za gradonačelnika Obilića, dok je Rustem Beriša dogurao najdalje - on je sada ministar bezbednosnih snaga u vladi Ramuša Haradinaja!
Nepristojna ponuda TV Hepi
Roditelji od tada ne prestaju da podsećaju na žrtvu koju je njihov 19-godišnji sin dao za otadžbinu. Gde god je neki protest Lozanka uzme uramljenu sliku sina u vojnoj uniformi i pridružuje. Tako je učinila i nedavno kada se srpskim veteranima protestvovala ispred TV Hepi zbog emitovanja intervjua sa zloglasnim vođom UČK a sada predsednikom vlade u Prištini Ramušom Haradinajem. Samo nekoliko dana kasnije, stiže joj poziv iz ove televizije da gostuje kod njih.
- Ne ide da ja jedne noći budem u znak protesta ispred televizije, a drugi put da gostujem u vašem studiju - odbila ih je.
Ponosni i dostojanstveni su bili Radoičići i kada su im iz vojnog odseka Grada Beograda saopštili da su dobili stan, što je bila odluka gradskih vlasti za sve porodice poginulih policajaca i vojnika na Kosovu.
- Moj sin je imao stan. Iz njega smo ga ispratili u vojsku iz koje se nije vratio. Nama stan ne treba - odbrusila je prkosna majka.
Na kraju je Skupština grada odlučila da jednoiposobni stan, takođe u Žarkovu, dodeli njihovoj ćerki Jeleni.
Sa mlađom sestrom je Vladimir bio posebno vezan. Ona je danas udata u Starčevu i - čeka bebu. Sin Branislav, srednji od troje dece, ima četvorogodišnjeg Danila.
- Njega nisam hteo da dam u vojsku - kaže stegnutih vilica Momčilo, koji je penziju dočekao kao poslovođa u C marketu.
Zemlju koja svako malo ratuje, neretko bez definisanog cilja i uz besmisleno žrtvovanje mladih života, porodica Radoičić iz Žarkova okusila je na najbolniji način.
