Oland hoće vojnu zavisnost (NATO baze) u Francuskoj?
Fransoa Oland nastavlja tamo gde je Nikola Sarkozi stao. Francuska planira da se odrekne tradicije vojne nezavisnosti potpunom integracijom u NATO.
To proizilazi iz predloga zakona koji je u ime premijera Manuela Valsa gotovo krišom predstavio Senatu ministar spoljnih poslova, Loran Fabijus. Francuski mediji su ulovili ovaj dokument u kome se traži "odobrenje za pristup Francuske protokolu o statutu međunarodnog vojnog sedišta u skladu sa Severnoatlantskim sporazumom".
NATO baze u Francuskoj? Još nije objašnjeno šta to tačno podrazumeva, ali na to liči.
Pročitajte još:
* Obama uhvatio Olanda za revere i protresao ga
* Američke teorije zavere: Ruski špijuni potkopavaju NATO i EU
Vojnici NATO-a su već u Francuskoj od kada je Nikola Sarkozi 2007. godine odlučio da integriše Francusku u komandne strukture NATO-a. Fransoa Oland, tada u opoziciji, pobunio se protiv načina na koji je to izvedeno, bez javne debate. On je tada tražio da se "Francuzima rasvetli opasan raskid koji je na putu da izazove predsednik i njegova vlada sa nacionalnim koncenzusom o vojnoj i strateškoj nezavisnosti naše zemlje".
Predsednik Oland sada nastavlja ono što je započeo Sarkozi i stavlja svoj potpis na raskid duge tradicije kojom su se Francuzi dičili. Ovu tradiciju je uspostavio general Šarl de Gol, najznačajnija francuska politička figura u prošlom veku, kada je 1966. godine saopštio da Francuska neće više da bude deo NATO-a.
U pismu predsedniku SAD, Lindonu Džonsonu, De Gol je objasnio da Francuska želi da povrati suverenitet nad svojom teritorijom, da ne vidi razlog zašto bi na svojoj teritoriji držala strane trupe i svoju vojsku stavljala na raspolaganje severnoatlantskoj alijansi.
Želja Francuske da samostalno odlučuje, objasnio je francuski vođa, bez koje bi Francuska prestala da veruje u svoju ulogu u svetu, nespojiva je sa odbrambenom organizacijom u kojoj je podređena. Vašington nije krio gorčinu: „ (…) Plašim se da (ova odluka) ne podstakne razjedinjavanje Zapada (…)“, napisao je tadašnji američki predsednik i poručio Francuskoj da može da se vrati kad hoće.
O povratku Francuske u NATO prvi je govorio Miteran, o tome je razmišljao i Širak, ali je Sarkozi bio taj koji je povratak u komandne strukture proglasio kao jedan od svojih državničkih poteza.
Poslednji svetao primer francuske vojne nezavisnosti bio je govor premijera Dominika de Vilpena u Ujedinjenim nacijama 2003. godine, kada se suprotstavio sumanutom planu SAD da napadnu Irak, uz argument da Sadam Husein ima oružje za masovno uništenje koji je, kako se kasnije ispostavilo, bio prosta laž.
Pitanje integracije u NATO izaziva nelagodu u Francuskoj, što je razlog za Fabijusovu tajnovitost, iako je politička elita, bez obzira da li se naziva levicom ili desnicom, uglavnom atlantistički raspoložena.
Suverenisti, oni koji se zalažu za vojnu i svaku drugu nezavisnost od SAD, u manjini su. Oni se nalaze na novoj levici, kao i na krajnjoj desnici, ali i u redovima tradicionalne desnice koja je ostala verna De Golovoj tradiciji.
1999. Srbija, danas Irak i Sirija
Ova tradicija podrazumeva ne samo vojnu i političku nezavisnost od SAD, već i viziju Evrope "od Atlantika do Urala", odnosno ideju da bezbednost i jedinstvo evropskog kontinenta ne može da se ostvari bez Rusije. Raskid sa ovom tradicijom vodio je Francusku u ratove NATO-a, koji je odlučio da pravila međunarodnog poretka ustanovljenog posle Drugog svetskog rata, pravila koja su uspostavljena upravo sa ciljem da se spreče ratovi, ne važe za ovaj savez, i da za svoje vojne pohode ne mora da traži odobrenje Saveta bezbednosti.
Tako je bombardovana Srbija 1999. godine, danas Irak i Sirija. Francuska je sledila gubitničku strategiju NATO-a u Avganistanu, a u Libiji, koju je Sarkozi rešio da bombarduje, NATO je poslužio kao podrška.
U svetlu ovih ratova De Golova poruka Džonstonu je zapanjujuće aktuelna.
- Sukobi u koje Amerika ulazi u drugim delovima sveta, prekjuče u Koreji, juče na Kubi, danas u Vijetnamu, rizikuju da se, po sistemu čuvene eskalacije, prošire u opšti požar. U tom slučaju bi Evropa, čija je strategija u NATO-u strategija Amerike, automatski bila uključena u borbu čak i protiv svoje volje", pisao je De Gol američkom kolegi.
