Jugoslavija na ruševinama Srbije (6): Englezi žele veliku Srbiju

Ideja o stvaranju nove države na Balkanskom poluostrvu koja bi nosila naziv Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, a koju su za vreme Prvog svetskog rata zdušno podržavali srpski političari na čelu sa tadašnjim predsednikom vlade Nikolom Pašićem, nije blagonaklono prihvaćena, ne samo u Rusiji, nego ni u nekim zapadnim zemljama, pre svega u Engleskoj i Italiji.

DOMOBRANSKA VRAŽIJA DIVIZIJA: Hrvati, austrijski vojnici na ratnoj razglednici

 

Razlog za ovo je sledeći: u Londonu nisu smatrali Austro-Ugarsku za svog glavnog neprijatelja u ovom ratu nego Nemačku, čija je ekspanzionistička politika ugrožavala engleske interese na Bliskom istoku i u jugoistočnoj Aziji.

Brana za Nemačku
 

TRGOVINA BALKANOM: Edvard Grej

 

Najčvršća brana za glavni plan nemačke spoljne politike, prodor na Istok, mogao je biti, po mišljenju engleskih političara, obnovljeni Balkanski savez iz 1912. u kojem bi se ponovo na okupu našle Srbija, Grčka, Rumunija i Bugarska. Najveće probleme u pogledu obnove balkanskog vojnog bloka stvarala je, međutim, Bugarska jer se kolebala između dve zaraćene strane, sila Antante, Rusije, Engleske i Francuske i Trojnog saveza, Nemačke, Austrougarske i Italije.

Da bi pridobili Bugarsku za Antantu i Balkanski savez, engleski političari su bili spremni da Sofiji ponude najveće teritorijalne ustupke, i to na tuđ račun. Nudili su delove Makedonije, koji su bili sporni posle Prvog balkanskog rata, a koje je držala Srbija. Kako bi od Beograda dobili pristanak, Englezi su bili voljni ne samo da obnove ratom opustošenu Srbiju, nego da joj daju status "velike Srbije".

To pokazuje sadržaj memoranduma koji je u januaru 1915. engleski ministar inostranih poslova Edvard Grej uputio ruskoj vladi, i kaže: "Ako srpska vlada garantuje Bugarskoj delove Makedonije, srpske aspiracije za velikom Srbijom, uključujući deo jadranske obale, biće zadovoljene." Ovaj memorandum demantuje tvrdnje zlonamernih zapadnih političara i novinara da je pojam "velika Srbija" bio odomaćen u Beogradu.

Konkretizujući svoj predlog o velikoj Srbiji, Grej je 13. avgusta 1915. uputio i memorandum predsedniku srpske vlade Nikoli Pašiću. U njemu je izneo kakvi se ustupci nude Srbiji ukoliko se jedan deo Makedonije ustupi Bugarskoj. To su: "Bosna i Hercegovina, Slavonija, Srem sa Zemunom, Bačka i jadranska obala od rta

Planke (nedaleko od Splita) na severu do tačke 10 km. južno od Cavtata, kao i ostrva (Veliki i Mali Drenik, Čiovo, Šolta, Brač, Jakljan, Koločep i Pelješac)". Sudbina srpskih krajeva u Banatu "biće rešena mirovnim ugovorom, ukoliko Rumunija ne uđe u rat na strani saveznika", istič Grej.

On je još nekoliko puta isticao da ambicije Londona nisu stvaranje Jugoslavije, nego velike Srbije. U pismu jednom od najvećih zagovornika Jugoslavije, engleskom istoričaru Setonu Vatsonu, Grej kaže da će Srbija u slučaju savezničke pobede ujediniti sve okolne srpske teritorije i osigurati širok izlaz na Jadransko more. "Tako će nastati velika i potpuno nezavisna i suverena Srbija", kaže Grej. Povodom ovakvog Grejevog stava istoričar i akademik Dragoljub Živojinović kaže: "Po svom obimu i političkim implikacijama Grejov predlog predstavljao je korak dalekosežan po značaju i posledicama.

Pre svega, on je potpunije nego do tada predstavljao britansku koncepciju i istovremeno davao podršku ideji Velike Srbije. Predlog je predviđao ujedinjenje sa Srbijom svih onih krajeva Austro-Ugarske u kojima je srpski etnički živalj sačinjavao većinu ili bar određeni procenat stanovništva... U slučaju jadranske obale preovladalo je Grejovo uverenje da Srbija treba da dobije ekonomski pristup na more." Italija je u međuvremenu napustila Trojni savez i priključila se silama Antante.

PROTIV JUGOSLAVIJE: Sergej Sazonov

 Protivila se stvaranju Jugoslavije, a zalagala za očuvanje Kraljevine Srbije. Takav stav je izašao iz straha da bi osnivanje nove države na jugoistoku Evrope u kojoj bi se zajedno našli Srbi, Hrvati i Slovenci, ugrozilo interese Rima i njegove pretenzije na Istru, kvarnerska ostrva i deo Dalmacije.

Italijanski ministar inostranih poslova Sidnej Sonino je 4. avgusta 1915. zamolio ruskog poslanika u Rimu Aleksandra Girsa da Rusija poverljivo saopšti srpskoj vladi da je u jednom članu tajnog Londonskog ugovora predviđeno da Srbija dobije na Jadranskom moru, između ostalog, Split i Dubrovnik, i da se Italija tome ne protivi. Niška deklaracija koju je 7. decembra 1914. usvojila srpska skupština i u kojoj se isticalo da su prioritetni ratni ciljevi Srbije oslobođenje Hrvata, Slovenaca i Srba koji žive u Austrougarskoj i ujedinjenje sa njima, nije naišla na povoljan prijem kod saveznika, u Rusiji, Engleskoj i Francuskoj.

Istoričar Dragoljub Živojinović čak tvrdi da su ove velike sile odbile da prihvate Deklaraciju. Svaka od ovih zemalja imala je za to posebne razloge. U carskoj Rusiji, koja je bila najverniji saveznik Srbije i u kojoj je pravoslavlje poprimilo oblik državne ideologije, nisu mogli da shvate da se u Beogradu tako olako prihvata ideja o stvaranju države u kojoj bi trebalo da zajedno žive narodi koji su delile ozbiljne konfesionalne razlike.

Jedan od najuticajnijih ruskih političara, Sergej Dimitrijevič Sazonov, koji je za vreme rata obavljao dužnost ministra inostranih poslova, a pre toga bio ruski poslanik u Rimu i dobro poznavao prozelitističku politiku Vatikana, energično se suprotstavljao stvaranju države u kojoj bi zajednički živeli pravoslavci i katolici.

Predsednik srpske vlade Nikola Pašić, u to vreme jedan od najvatrenijih zagovornika srpsko-hrvatsko-slovenačkog ujedinjenja, saznao je iz diplomatskih krugova u Nišu, gde su na početku rata bile smeštene srpske državne ustanove, da Sazonov koji je imao veliki uticaj na ruskog cara Nikolu Drugog uporno odbija mogućnost stvaranja jedne pravoslavno-katoličke države na balkanskom prostoru.

Vrlo uznemiren, Pašić je telegrafisao srpskom poslaniku u Petrogradu Miroslavu Spalajkoviću i zahtevao od njega da proveri vesti koje su kolale po Nišu, kao i da zamoli ruskog ministra inostranih poslova za objašnjenje. Spalajković je postupio po nalogu predsednika vlade i 7. aprila 1915. bio primljen kod Sazonova.

Strah za pravoslavlje

Ruski ministar mu je izneo svoju nevericu u mogućnost srećnog života Srba, Hrvata i Slovenaca u zajedničkoj državi i tom prilikom naglasio da Rusija nastoji da posle završetka rata Srbija bude jedna snažna i teritorijalno uvećana država koja će imati širok izlaz na Jadransko more. "Srbija će dobiti najveću teritoriju i znatan deo primorja, jer je podnela najveće žrtve i učinila najveće usluge (saveznicima)", rekao je tom prilikom Sazonov.

Srpski poslanik je iste večeri poslao u Beograd šifrovani telegram, i izneo sledeće: "Vidi se da Sazonov ne smatra za sada ostvarljiv naš program potpunog ujedinjenja Srba, Slovenaca i Hrvata i zbog toga se ne oduševljava njime." Spalajković je mislio da je uzrok ovakvom stavu ratna situacija: "Katolički zapadni Sloveni su daleko od Rusije i za nju nemaju mnogo interesa, dodajući da ti Sloveni u ovom ratu nisu ništa učinili" (za saveznike). Kao "potajan razlog" takvom gledištu, Spalajković misli da bi to mogao biti strah "da Srbija sa katoličkim elementom od nekoliko miliona ne izgubi svoj raniji karakter u kome je pravoslavlje bilo glavni faktor".