Mojih 10 godina bez Voje (6): Poziv iz Haga vraća mi nadu u život

Zvuči apsurdno, ali iako je on u zatvoru, a ja na slobodi, meni je potrebnija njegova podrška. Jednom sam mu rekla da bih više volela da se zamenimo. On je to šeretski prokomentarisao, kako sam ga prvo oterala iz kuće, a sada mi to nije dovoljno, pa bih još i iz zatvora da ga oteram. Teško mi je bez njega. Iako mi oko dece pomaže majka, prijatelji su tu kad god imam neki problem, ipak se osećam vrlo usamljeno, iskreno priznaje u ispovesti za "Vesti", Jadranka Šešelj, supruga najpoznatijeg haškog optuženika, čoveka koji bez presude tamnuje u Ševeningenu punih deset godina.

Živi za trenutak kada će ponovo biti zajedno: Jadranka i Vojislav Šešelj

 

- Od kad je Voja u Hagu, dane provodim u pustoj kući. Dečaci stalno ulaze i izlaze. Idu u školu, ili su sa društvom. Mnogo mi znače telefonski razgovori sa njim, ali ne mogu da ga pozovem kad poželim, već čekam da se on javi - kaže Jadranka i otkriva deo njihovog "života preko žice":

- Izgledam jače nego što jesam, ali kriziram i kad pomislim da neću moći da izdržim, zazvoni telefon, s druge strane njegov glas i ja se smirim. Ne govorim mu o svim problemima preko telefona, mada bih mogla da pričam dvanaest sati neprekidno. Ipak, njemu je teže nego meni. Naši razgovori traju jedva nekoliko minuta i to je uglavnom priča o deci. Snimaju se, prevode i daju nekome na čitanje, pa ne pretresamo ozbiljne teme.

Jadranka nam pokazuje i glasno čita jedno od njenih pisama Vojislavu iz 2005. godine i saopštava mu radosnu vest.

"Dragi Vojo, danas je Milica rodila dečaka (2.800 g), tako da imamo još jednu bebu. Vest je stigla (od Paje, naravno) taman posle statusne konferencije. Prenos smo slušali na kompjuteru preko interneta, jer su ovi sa B92 rekli da za sada nemaju u programskoj šemi Hag. Možda će se to kasnije promeniti. Taj prenos prati i neki video zapis, ali se slike sporo smenjuju. Međutim, i to nam je puno značilo, jer smo te posle toliko vremena bar na taj način videli. Čini mi se da malo teže govoriš, kao da je alergija već počela da radi svoje. Takođe vidim da si prilično neraspoložen, ali i to nam je jasno da posle svega što nam rade ne može ni da bude drugačije. U svakom slučaju probaj da se što manje sekiraš, da bi mogao što bolje da obaviš posao tamo...".

U pismu dalje Jadranka sumnja da sva njena pisma stižu do supruga, jer je Haški sud odlukom ograničio i prijem pošte i navodi da mu ovo i papuče šalje po Slavenku T. koji nekim poslom ide u Hag.

"Deca su dobro i zdravo i nisu tako nevaljala. Aleksandar je posebno dobar, već je veliki, hvale ga u školi, bavi se sportom (odbojkom), ali ja ga i dalje kritikujem jer mislim da može da bude bolji. I dalje čita samo ono što on hoće i to istorijsku literaturu, ne prihvata sugestije. Mihailo je, iako se ne ocenjuje, odličan u školi, pa već deca primećuju i pričaju da je on najbolji u razredu... Bio je skoro na izletu u Brankovini i Valjevu i kako ne odustaje od akcije štednje, pitao je u prodavnici suvenira: "Šta vam je ovde najjeftinije?" Vladimir je i dalje malo razmažen i tvrdoglav, ali kako znamo na koga je, mi mu malo popuštamo".

Na kraju pisma Jadranka obaveštava supruga da su je posetile dve odvojene ruske delegacije koje su predvodili Baburin i Rogozin, koji su ponudili pomoć i podršku u svakom smislu. Jadranka nam otkriva i koliko deca brinu za sudbinu svoga oca i navodi primer Aleksandra iz čije sobe često čuje Vojin glas.

- On na internetu sluša delove njegovog suđenja. Iako ih je gledao onda kad su zaista bila, ima potrebu da ih opet presluša. Nekako mu je strahovito važno da u određenom trenutku, makar čuje Vojin glas. U godinama je kad rade hormoni, kad ima stotinu raznoraznih interesovanja, verovatno ima hiljade muških pitanja za oca, koje ne može da postavi, u svakom slučaju Voja mu strašno nedostaje - kaže Jadranka Šešelj.