Rat kultura na Starom kontinentu (1): Kako su teroristi uhapsili Alaha
Evropa je nesumnjivo suočena s problemom islamskog ekstremizma, ali na Starom kontinentu nikada pažljivo nije proučeno zbog čega se mladi muslimani, čak i druga ili treća generacija rođena u Britaniji ili Francuskoj radikalizuje, a kako tog odgovora nema, nema ni leka za akutni problem.
Da stvar bude gora, u nedostatku civilizovanog rešenja, pa još i u kombinaciji sa strahom, u Evropi jačaju ideje i organizacije koje su izrazito ksenofobne, antisemitske, antiislamske i slično. Dakle, ne rešavajući jedan problem, Evropa uzgaja još jedan - sopstvenu ekstremnu desnicu.
Francuska ima oko šest miliona muslimana, Nemačka oko četiri, Velika Britanija približno tri miliona. Rusija ima 16,5 miliona muslimana. U Rusiji su oni autohtono stanovništvo, kao i u Azerbejdžanu, BiH ili Albaniji, na primer. Islam je deo Evrope, svidelo se to nekome ili ne. I tu je da ostane.
Trebalo bi imati u vidu i da je Galupovo istraživanje pokazalo da 93 odsto muslimana u Evropi, autohtonih i doseljenih, živi normalno, pošteno, kao svi drugi građani, a da je tek sedam odsto radikalizovano, te da je od tih sedam odsto tek neki promil spremno za fizičko nasilje u odbrani ili promociji svojih uverenja.
- Problem Evrope nije islam, nego islamizam. To su ljudi koji su oteli našu veru i u njeno ime, bez ikakvog prava, seju teror. Te dve stvari, islam i islamizam, kao radikalnu društvenu pojavu treba razlikovati - kaže Mađid Navaz, osnivač fondacije Kvilijam za borbu protiv ekstremizma.
U okolnostima kad je Evropa pod pritiskom imigranata iz arapskog sveta, uglavnom zbog ratova od Avganistana i Iraka, do Sirije i Libije, uz ekonomsku i krizu zaposlenosti, može se razumeti frustracija i domaćeg stanovništva, ali i imigranata i njihovih potomaka koji su iz različitih razloga žive u getoima u Evropi. Kako navodi Navid Kermani, ugledni nemački autor velikog broja radova o multikulturalizmu, problem muslimana u Evropi je socijalne, a ne verske prirode.
- Izolovanost muslimana u evropskim zemljama posledica je toga što najveći broj doseljenika stiže iz ruralnih, nerazvijenih sredina. Njihovo preseljenje je u mnogo čemu putovanje kroz vreme. Bilo im je teško da se naviknu na novo industrijalizovano okruženje i razvili su samoizolaciju kao mehanizme odbrane. Stoga, problem poput života u paralelnim društvima, nedovoljno obrazovanje i diskriminacija žena nisu verske, već socijalne prirode - navodi Kermani u svojoj knjizi "Ko smo mi - Nemačka i njeni muslimani".
Stavovi muslimana u Zapadnoj Evropi:
* važnija su religijska pravila nego državni zakoni 65%
* postoji samo jedno tumačenje Kurana za sve 75%
* muslimani u Evropi moraju da se vrate korenima 60%
Kermani ističe da ukoliko ljudi ne žive u rasističkoj državi, razlike između bogatih i siromašnih, visokoobrazovanih i neobrazovanih neuporedivo više dele ljude nego nacionalna i verska pripadnost.
Međutim, ne slažu se svi intelektualci sa ovakvim definicijama problema. Jedna od njih je i Ajan Hirsi Ali, Somalka koja je pobegla u Holandiju i tamo postala društveni i politički aktivista sa stavom da je islam u svom korenu religija nasilja, te da sve što se dešava nije tek posledica društvene neprilagođenosti i zablude pojedinaca. Ovakvo mišljenje joj je donelo fatvu za likvidaciju od radikalnih islamskih klerika, te i dan-danas, čak i u SAD gde se preselila, živi pod celodnevnim nadzorom telohranitelja.
- Posle ovoga što se desilo u Parizu, možda bi Zapad mogao napokon da stavi tačku na propalu tezu na negiranje veze nasilja i islama. Razumem zašto je Zapad danas preplašen, ali ne bi smeo da bude iznenađen - kaže Ajan . - U islamu je smrtni greh vizuelno prikazivati lik proroka Muhameda. Muslimani su slobodni da veruju u to, ali zašto bi takva norma važila za "nevernike"?
U SAD mormoni nisu tražili smrtnu kaznu zato što je neko "Knjigu Mormona" adaptirao u satiričnu predstavu na Brodveju. Znate, posle više od 1.400 godina islam bi sa svojih 1,6 milijardi vernika morao da bude spreman da izdrži nekoliko crteža u francuskom satiričnom magazinu.
Izuzev radikalnih antiislamista, otvorenih ili prikrivenih, od francuskog Nacionalnog fronta, preko PEGIDA pokreta u Nemačkoj do Britanske partije nezavisnosti, svima je u Evropi jasno da nema više zabijanja glave u pesak. S druge strane, islamistički fanatizam izaziva jačanje ekstremne desnice u Evropi, koja tu nalazi pokriće za svoje delovanje protiv imigranata. Zločin u Parizu postao je povod da se ožive tradicionalni šovinistički stereotipi o "primitivnim imigrantima", "varvarima sa Istoka"...
Neki ljudi kažu da nisu iznenađeni nasiljem u Francuskoj jer smatraju da je posledica američko-evropskog avanturizma po Bliskom istoku i severu Afrike. Drugi smatraju i da sloboda ima svoje ograničenje, pa se podsmevanje tuđim svetinjama ne sme vijoriti pod barjakom slobode izražavanja. Ipak, teško je objasniti dizanje u vazduh vozova u Madridu 2004. godine, ili masakr 385 ljudi, od kojih 186 dece, u Beslanu, u Rusiji, te iste 2004. godine, ili u pozorištu Dubrovka dve godine ranije. Reč je samo o ratu koji se vešto skriva iza religije, politike i nezaposlenosti.
Muftija ko stigne
Samir Khalil Samir SJ, doktor orijentalne teologije i islamskih studija, napisao je analizu islama i kojoj pokušava da objasni kako se rodio fundamentalizam:
- Terorizam nije neočekivani rezultat islama, već logični sled onoga što se poučava u medresama, tradicionalnim islamskim verskim školama. Te škole prikazuju religiju kao rešenje svih problema, podučavaju da se problemi koje islam ima na Zapadu mogu rešiti samo džihadom - uništenjem Zapada i svega onoga što smatraju pretnjom vlastitoj religiji. Terorizam proizlazi upravo iz obrazovanja koje nude ove verske škole. Postoji još jedan problem u obrazovanju, u islamu ne postoji središnji autoritet. Ni Al Ahzar, najpoznatije islamsko sveučilište u Kairu, svi ne priznaju. Tako imama i muftija (oni koje proglašavaju fetve, pravne zakone) ima na hiljade, dovoljno je da nauče ponešto o Kuranu da bi se proglasili muftijama. Pre 30 godina to nije bilo tako, svaka država imala je najviše jednog muftiju koga je priznavao čitav islamski svet. Danas se situacija promenila, svaki imam može sebe da proglasi muftijom i svaki od njih ima svoje sledbenike.
