Depresija svakodnevnog života (3): Teška tranzicija razbolela naciju
Kredibilnost istraživanja u oblasti zdravstva, pa i podatak koliko su građani Srbije utonuli u bensedine, osporava etnolog Dragomir Antonić. On kaže da i sam ponekad popije sedativ, ali da "nije na bensedinima".
- Uzmem i ja tablete od pet miligrama kad ujutru hoću da lečim mamurluk, a nemam u frižideru hladno pivo - pomalo šaljivo komentariše naš sagovornik.
On priče o srpskoj depresiji i sve većem korišćenju sedativa pripisuje multinacionalnim kompanijama koje bi da osvajaju tržišta i profitiraju. Uveren je da je u te svrhe i puštena ova statistika o količini ispijenih lekova za smirenje.
- Svetska zdravstvena organizacija i farmaceutske firme mogu svakakve podatke da proizvedu i da nam prikače svašta, ali je jasno da ubacuju svoje lekove kod nas, potiskujući sa tržišta naše firme. Pri tom potenciraju da mnogo njih pije sedative ne bi li podstakli kupovinu i prodali što više. Njima nije u interesu čovek koji misli svojom glavom, već da bude puki potrošač - pojašnjava Antonić.
On ne spori da je takozvanih tabletomana oduvek bilo u manjem broju, a to su, prema njegovim rečima, postajali oni koji su sve rešavali sedativima i za sopstvene probleme uvek krivili druge.
A druge bolesti?
Dragomir Antonić naglašava da ne može, a da se ne osvrne i na drugu stranu medalje, porast obolevanja drugih, i to najtežih bolesti.
- Od 1999. godine, kada je na naš narod iz vazduha osim bombi bacano još ko zna šta od otrova i kada su gađane trafostanice nekakvom materijom, u Srbiji je naglo skočio procenat obolevanja od kancera - dodaje Dragomir Antonić.
- Ko u kojoj populaciji i kojom metodologijom ustanovljava koliko je srpska nacija depresivna i ko to protura kroz medije brojke o skoro pola miliona depresivnih Srba? Ipak, priznajem da u Srbiji nema humora jer je on gotovo zabranjen, budući da vlasti ne vole da ih neko ismeva - uporan je naš sagovornik.
Miroslav Petrović, predsednik kluba Pravo na zdravlje, tvrdi da onaj ko kaže da Srbija nije na bensedinima, ne živi u njoj.
Očaj "belih mantila"
- Oni koji su traženi, lekari i medicinsko osoblje, odlaze iz Srbije u velikom broju i to vide kao spas. Alternativa je da ostanu i rade posao na četiri različita mesta da bi preživeli. Nisu zbog toga krivi lekari, već država - ukazuje Petrović.
- Naša nacija jeste na tabletama za smirenje, a to je posledica tranzicionih eksperimenata u zemlji. Sećam se izraza "tranzicioni gubitnici" koji smo često slušali, a sada i vidimo da su političari jedini tranzicioni dobitnici. Tranzicijom smo jedno srušili, a nismo drugo izgradili, poruke države su šizofrene, pa je vidno nesnalaženje ljudi i njihovo okretanje tabletama - kaže Petrović.
On ukazuje da u nekim kompanijama radnici rade i subotom i nedeljom, a da bi izdržali takav tempo rada često, kako kaže Petrović, koriste razna sredstva za raspoloženje.
- Mlađi ljudi sve više koriste alkohol, a najstarija populacija je uglavnom na bensedinima - tumači Petrović.
On ističe i da je virtuelni svet problem za duševno stanje najmlađih čiji se život u protekle dve decenije drastično promenio zbog interneta.
- Roditelji sve teže ostvaruju komunikaciju sa decom i jaz u porodici je mnogo veći, nego nekada u komunikaciji moje generacije sa svojim roditeljima - ukazao je Petrović.
Vrtlog ludila
Najmlađi u Srbiji uvučeni su u vrtlog "hleba i igara". Dugo su ispred malih ekrana, a deo njih i sa one strane ekrana. Priliku da budu TV lica dobili su na pevačkim nadmetanjima gde se, osim za pobedu, bore i za status javnih ličnosti u tabloidima. U borbi pred gledaocima nižu se radost pobede i suze i očaj zbog ispadanja iz takmičenja koje doživljavaju kao bitku "na život i smrt". U naličju sjaja i glamura te dece su porodice od kojih neke i poslednje pare ulažu u dečji uspeh.
- To je šablon za preživljavanje kojem su neki roditelji pribegli posle gašenja fabrika koje ih je ostavilo bez posla - kazao je Miroslav Petrović.
