Idu li sport i pravoslavlje zajedno?
Ispod majice "Serđo Takini", u kojoj je Novak Đoković trijumfovao na Otvorenom prvenstvu Australije, milionski auditorijum mogao je da uoči skromni, pravoslavni drveni krstić, koji je na običnom kanapu nosio oko vrata. U prelomnom meču na terenu "Rod Lejver" u Melburnu gledaoci, barem oni koji razumeju srpski, čitali su sa njegovih usana i uzvik "Bože, pomozi mi"! Veliku pobedu proslavio je uz osmeh olakšanja, nekoliko puta se prekrstivši.
Ovi detalji sa finalnog meča u Melburnu pokazuju veru našeg najboljeg tenisera. Nole gotovo da ne propušta priliku da i javno zahvali Gospodu na pobedama koje postiže. Za ljubav prema narodu i crkvi SPC ga je prošle godine odlikovala najvišim priznanjem - Ordenom svetog Save.
Prvi reket sveta samo je jedan u dugom nizu sportista koji se javno deklarišu kao vernici SPC i rado govore o svom odnosu prema Bogu. U svojoj pravoslavnoj veri, kako objašnjavaju, pronalaze snagu za uspehe.
Da li sport i pravoslavlje idu zajedno?
Odnos pravoslavne vere i sporta, međutim, jedno je od pitanja na koje crkveni oci daju različite odgovore. I dok SPC zvanično podržava sportiste, smatrajući da je sport važan kako za pojedinca, tako i za pastvu u celini, postoje i druga mišljenja o ovom pitanju.
|
Zaštitnik sportista - Sveti Justin Novi Snažne veze sporta i vere doprinele su pojavi i posebnih molitvi namenjenih sportistima, a štampaju se i molitvenici za mlade koji svoje bitke vode na stadionima i u sportskim halama. Sportisti imaju i svoje zaštitnike. Sveti Pavle smatra se, tako, apostolom sporta. Zaštitnik mladih i svih srpskih sportista je čuveni monah i teolog sveti otac Justin Novi. Ovaj svetitelj smatra se nezvaničnom krsnom slavom sportista. |
Na nekim pravoslavnim internet forumima mogu se naći vernici, ali i ljudi u mantijama, koji smatraju da sport i istinska vera ne idu zajedno. Kritike ne štede na račun sveštenika i monaha koji javno trče za loptom ili se pojavljuju na utakmicama. Jedini prihvatljiv sport dostojan istinskog vernika, prema njihovom viđenju, jeste post, molitva i duhovno uzdizanje.
"Takmičenje nije u prirodi pravoslavlja, a trijumf nad protivnikom ne donosi blagodat, kao što je to pobeda nad samim sobom", njihov je glavni argument.
Pravoslavlje, koje nas uči pokoravanju, poniznosti i oprostu tuđih greha, ne uklapa se u pobednički mentalitet sporta. Ovakvi stavovi o sportu dolaze uglavnom od grupa sveštenika, monaha i vernika koji pravoslavno učenje kruto i usko tumače. Istini za volju, istim očima oni gledaju i na muziku, tehnologiju, nove trendove...
Nasuprot njima stoje teolozi, među kojima je i veliki broj crkvenih arhijereja, koji su veoma privrženi sportu. U njemu oni vide borbu čoveka sa samim sobom, koja ima mnogo zajedničkog sa asketizmom. Snaga potrebna za sportski okršaj, često se identifikuje sa snagom kojom je David pobedio Golijata.
"Pred utakmicu čovek se priprema znajući da postoji i drugi naspram njega, postoji partner i 'suparnik', ali ne i protivnik", osvrće se na ovo pitanje vladika Atanasije (Jevtić) u svojoj knjizi "Hristos - alfa i omega".
"On je njegov saborac i vredan je poštovanja. Ako su u pitanju pravi sportisti, mora da postoji poštovanje drugog čoveka ili tima. Iako naizgled slabiji, i on može da pobedi. Tako je mali čobanin David trijumfovao nad džinovskim Golijatom", nastavlja Vladika.
Sportski život blizak asketizmu
Da sportski život ima puno toga bliskog sa asketizmom, smatra i profesor Bogoslovskog fakulteta Dimitrije Kalezić. Svoj stav on potkrepljuje činjenicom da se i sportisti vrlo često ponašaju monaški - lišavaju se brojnih zadovoljstava, neprekidno vode borbu sa samim sobom, pomeraju sopstvene granice...
"Sportista teži ka višem. Iako možda i ne zna učenje svoje religije, njegov je pogled usmeren ka napred, sutrašnjem danu, sledećem koraku. Iako postoji opasnost od gordosti, sportista čija je snaga utemeljena u veri retko će joj se predati", objašnjava profesor Kalezić.
Da se od sportista, kao ljudi koji mogu bolje da osete snagu Božje reči, može mnogo naučiti stav je vladike zahumsko-hercegovačkog Grigorija. Ovaj arhijerej posebno je privržen sportu, a i sam je redovan na fudbalskim i košarkaškim terenima.
"Sport je u svojoj osnovi vežba, askeza tela i, naravno, duha. Loše je pritom što se on često razvija u pravcu savremenog gladijatorstva. Sportisti su ljudi koji, ako imaju otvorene oči, brže i jasnije sagledavaju dragocenost Božje pomoći i milosti. Ti ljudi odišu hrišćanskim zdravljem, radošću i normalnošću, i ne stide se da pokažu šta su, ko su i kako veruju. U tome je njihova velika prednost", smatra episkop Grigorije.
