Youtube/SLAVENSKA SPARTA {Crna Gora / Zeta / Duklja}
Knjaz Danilo

Već u leto 1852, na povratku sa prve državničke misije, kada je u Moskvi proglašen knjazom, a Crnoj Gori priznat status knjaževine, Vuk Karadžić se u Beču pridružio knjazu Danilu i sa njim, preko Trsta, krenuo u Crnu Goru.

Iako ga za Danila nisu ni izbliza vezivali oni razlozi i motivi koji su ga vezivali za Njegoša, Vuk je ipak prema njemu od početka ispoljavao naklonost i pružao mu podršku, pre svega u njegovim opredeljenjima i nastojanjima da Crnu Goru uredi kao državu po evropskim državotvornim nadzorima i merilima. Ta njegova naklonost je vrlo naglašena i jasno istaknuta već u prvom napisu o povratku knjaza Danila u Crnu Goru te 1852, objavljenom u beogradskim „Srpskim novinama“.

Tiranija i samovolja

Za razliku od onog hladnog i negostoljubivog dočeka kada se Danilo isto tako, desetak meseci ranije, vratio iz Beča da preuzme Njegoševu vladarsku stolicu, kada ga je Njegošev brat Pero Tomov pokušao istisnuti i obesnažiti Njegošev testamenat, Danilu je sada već u Kotoru priređen veliki doček, a brat mu, vojvoda Mirko, u sretanje je otišao čak do Trsta. Sada je na kotorsku rivu na čelu svite glavara u sretanje došao čak i Pero Tomov:

„Kad brod stane i Danilo iziđe na suvo, onde ga obkole ostali Crnogorci, koji mu na brod nisu mogli izići i stanu ga ljubiti, koji u ruku koji u skut, gde je ko mogao dohvatiti“, opisuje Vuk Karadžić trenutak knjaževog stupanja sa broda na kotorsku obalu.

Vuk Karadžić je tom prilikom naročito naglašavao neke zamisli i ideje knjaza Danila oko ustrojstva vlasti i sudstva kao temelja vlasti, koje po duhu i progresivnosti potpuno odskaču od iskonskih nepisanih zakona koji su do tada vladali u Crnoj Gori:

– Nećemo se više ubijati po katunima (tj. po budžacima), već ko se osudi na smrt i pogubi, svi Crnogorci valja da znadu šta je skrivio i zašto je pogubljen – rekao je, po Vuku, knjaz Danilo te 1852. u nekom razgovoru sa glavarima i okupljenim Crnogorcima. – Tajne se tužbe više neće primati nego koji što kaže na koga, on valja onde da čeka dok se dozove onaj na kojega on govori, da se suoče. Koji u suđenju, bio senator ili kapetan ili perjanik, uzme od koga jednu paru mita, odmah ću ga isterati iz službe, i nek se ne nada da će igda više u nju biti primljen…“

Nažalost, ovih zaista progresivnih i demokratskih ideja i nadzora ponajmanje se u svojoj vladavini pridržavao sam knjaz Danilo, koji je u svojem apsolutizmu često posezao za tiranijom i bezgraničnom samovoljom, što se ne može pravdati čak ni željom da se na taj način učvrsti vlast i zavede red i mir među nemirnim, zavađenim i neposlušnim gorštačkim plemenima.

Lažljive udvorice

A da neće birati sredstva da ostvari svoj cilj, knjaz Danilo je, kako je zapisao Vuk Karadžić, jasno i glasno to poručio Crnogorcima već na samom početku svoje vladavine:

„Knjazu Danilu nema više od dvadeset i četiri godine i rasta je dosta maloga, ali je vrlo vatren i okretan“, piše Vuk u već spomenutom tekstu. „Jednom Crnogorcima u polju između ostaloga reče: ‘Vidite kolišnji sam mali, ali ako me ne uzaslušaste, biću vam veći od Lovćena: ako mi ne date dobrom da se proslavim, ja ću gledati da se proslavim zlom’!“

A o tim prvim danima vladavine knjaza Danila, o bezdušnosti koju je ispoljavao od samog stupanja na presto, u svojim „Memoarima“ piše i ugledni

novinar, publicista, pesnik i diplomata, čovek od najvećeg poverenja knjaza i kralja Nikole, vojvoda Simo Popović. Bez ustezanja i posebnog respekta prema kralju Nikoli, bez obzira na to što je reč o njegovom stricu i prethodniku na prestolu, Simo Popović bez zadrške i uvijanja piše o Danilovom nemilosrđu prema svima koji ga nisu slepo slušali i bez ostatka mu se pokoravali:

„Na riječkim pazarima mušketano je toliko ljudi“, piše Popović. „Optuživani su bili zbog zavjere, a zavjere ne bješe, no pristalice Knjaževe bacahu takve optužbe na njih da se Knjazu umile, a sebi da uklone ljude koji su im ma u čemu bili na smetnji. Jedni su bacani u tavnice, a da ne znaju zašto, drugi su, da izbjegnu to, uskakali za onijema prvijema, u Austriju, a đe god se oni pojave javljao se strah da će neko u tamnicu ili na mušketariju…“

Drska hrabrost

O odlučnosti i drskoj hrabrosti svoga strica govori i sam knjaz, odnosno kralj Nikola, opisujući u svojim memoarima taj prvi Danilov susret sa senatorima u Njegoševoj Biljardi:

„U naokolo sale sjeđahu senatori i ostali glavari. Kad nazva stric Dobro veče! – lagano mu odgovoriše: dobra ti sreća! A Pero, Đorđije, Stevan Perkov i Novica ustadoše i poljubiše se s njim… Svak opet sjede na svoje mjesto, a stolice za Danila nema. On se prošeta po sobi dva-tri puta, pa opazivši stolovaču pokojnog Vladike, oko koje je bio obavijen crni veo, hitro priđe k njoj, ščepa veo i raskide ga, pa sjede na stolovač. E sad nije prazna ova stolica. Gospodo senatori i ostala braćo i gospodo, žalim i nikada prežaliti ne mogu mojega velikoga strica, mojeg Gospodara i predšestvenika i vazda ću žaliti, što se nijesam ovđe namjerio kad se on upokojio. I mojim tu prisustvom šćahu se izbjeći mnoge nepromišljenosti, koje su od smrti njegove nastupile. Ali kaže se: snijeg ne pada da svijet podavi, no da se svakoj zvjerki trag vidi.

„Striko Pero! – ustajući Danilo viknu – dođi ovamo u drugu sobu – pa krenu sobama pokojnoga Vladike, koje je Pero već bio osposobio kao svoje. Pero ustade i pođe za njim. Danilo oštro zatvori vrata…“

Sutra – 160 godina od ubistva knjaza Danila Petrovića (5): Tragedija Stevana Điknića