Foto: Jovana Jarebica
Miloš Biković

Porodica, Bog, kultura i umetnost za njega su osnov života. Mišljenje gradi na osnovu znanja i stečenog iskustva, a Srbija i Rusija su njegova kuća. Miloš Biković, za neke Tirke, za druge Mika Alas, Koka, Petar Maraš, Vuk, Leonov, Griša…, trenutno je jedan od najpopularnijih srpskih glumaca.

U pauzi između proba na “daskama koje život znače”, odigranih predstava, snimanja i premijera novih filmova, dok leti od Beograda do Moskve, i nazad, pristao je da za Vesti ispriča svoju priču.

Činjenica je, publika ga voli, a on joj vraća svojim radom. Nižu se uloge mladog i talentovanog Miloša. A, on, bez obzira na to da li je u svom “Hotelu Beograd” ili avionu koji ga spaja sa Rusijom, uspeva da ostane svoj i “sačuva sebe”. A to, nije ni malo lako.

-Pokušavam da se sačuvam, rećiću vam ako budem uspeo. Još uvek se nalazim na tom putu – počinje svoju priču i nastavlja:

– Nije lako, iako deluje kao da je život glumca ili filmske zvezde lagan i da se sastoji iz fotogorafisanja, snimanja i nošenja naočara za sunce. Ali, zahteva veliku disciplinu, malo sna i žrtvovanje slobodnog vremena i privatnog života.

Trenutno, najaktuelniji je film “Hotel Beograd”, čija je premijera održana u Moskvi i Beogradu, pa Miloš otkriva na koji način promoviše našu zemlju u Rusiji i svetu?

– Hotel Beograd je film koji bi trebalo da Beograd i Srbiju da prikaže na jedan lep način, kao grad pun boja, atmosfere, muzike, umetnosti, hrane, noćnog života. Vezujemo jedno karnevalsko-avanturističko osećanje za Beograd i na taj način privlačimo ljude da dođu u našu zemlju jer mislim da imamo čime da se ponosimo i šta da pružimo.

Miloš je protagonista i ostvarenja „Sluga“ koji je u Rusiji oborio sve rekorde i postao najgledaniji film svih vremeana.

– Ja sam odbio tu ulogu, jer je iz jedne serije. Zato nisam hteo da nastavim da je igram. Ali, to bi bila velika greška i producenti su me ubedili da pristanem i hvala im na tome. Da nisam, ne bih bio deo film koji je postao najgledaniji svih vremena u Rusiji. A, tome se niko nije nadao.

-Mislim da je za glumca važno da ima različite uloge i da je to san svakog glumca. Da se razvija, a ne da ostane zarobljen u jednoj ulozi zato što je uspešan i donosi mu novac. Zato mislim da da je važno da glumac nađe jedan balans, ravnotežu, da se razvija i da podjednako uspešno radi. Za mene je veliki blagoslov što je film Južni vetar najgledaniji film na Balkanu za poslednjih 15 godina, i to, kao triler i drama. A najgledaniji film u istoriji Rusije je film „Sluga“, komedija. Tako da imam dve potpuno različite uloge i dva potpuno različita žanra koji su vrlo, vrlo uspešni. To je ono što me izuzetno raduje.

PREKRETNICA U KARIJERI-SARADNJA SA BJELOGRLIĆEM I MIHALKOVIM

Uloga Tirketa u filmu “Montevideo, Bog te video” i Koke u “Sunčanici”, kao i saradnja sa Draganom Bjelogrlićem u velikoj meri su odredile karijeru Bikovića.

– Saranja sa njima mi je značila mnogo. To su neke raskrsnice i putevi moje karijere koji su odredili dalji tok mog života. Smatram da svaka replika za koju se glumac bori, svaki film, svaki minut koji provede u radu menja život. Ali, ovo su zaista bili posebni slučajevi u mom životu koji su odredili dalji put.

RUSKO “ČUDO” I NIKITA MIHALKOV

Ipak, saradnja sa ruskim rediteljem može se predstaviti kao “čudo”. Posle “Montevidea”, Milošev brat, inače iguman manastira Jovanja, predložio je da napiše pismo svom omiljenom reditelju Nikiti Mihalkovu.

– Izgleda da je on nešto video i predosetio. Ispalo je da brat nije “preterao sa tamjanom”, kako sam mu u šali tada rekao. On je na neki način i prorokovao svemu. Zato za mene ceo boravak u Rusiji ima mističnu notu, kao da postoji nešto „odgore“, „više“ u celom tom mom putu u Rusiji. Ne mogu da kažem da se sve to desilo apsolutno zemaljskim putem.

A, desilo se slučajno. Kada mu je prvi put zazvonio telefon, sve je delovalo kao Bjelogrlićeva šala i “zezanje”, pa ipak….

– Nisam prvo razgovarao sa Mihalkovim. Razgovarao sam sa njegovim asistentom. Sa njim sam pričao kao da ćemo da radimo reklamu za toalet papir. Bio sam poprilično skeptičan jer sam mislio da je to šala preko telefona.

– Kada sam razgovarao sa Mihalkovim, to je već bilo kada sam stigao u Moskvu. Zamislite neku osobu sa kojom bi vam bilo najdraže da razgovarate, sa nekim čovekom koji vas inspiriše i smatrate da je poseban. Onaj koga mnogo cenite. Odjednom vam se desi da vas taj čovek pozove da radite zajedno. Bio sam poprilično nesnađen.

U RUSIJU SE MOŽE VEROVATI”

Rusija mu je, kaže, donela mnogo iskustva i jednu potpuno novu sveru postojanja, drugi život, ali i nova prijateljstva, ljubavi, putovanja, nova znanja, iskustva.

– U Rusiji je malo lakše nego u drugim zemljama, jer je zemlja nama jako bliska zemlja. Mislim da bi teže bilo da sam u Americi ili Nemačkoj. Ne patim za Srbijom jer se u Srbiju često vraćam. Dosta i radim tu. Jednom nogom živim u Srbiji.

– A Rusija? Teško je staviti tu zemlju u neku definiciju. To je najveća zemlja na svetu. Zemlja koja je enigma. Zemlja krajnosti, zemlja velikih problema. Ali, ono što Rusiju spasava jesta ta neka osobina koja postoji u Rusiji, a to je „svetost“ i to shvatanje sveta. Kao što kaže pesnik: „ Rusija umom ne može da se shvati, niti se može opštim aršinom izmeriti. U Rusiju se može samo verovati“.

SRBI KAO „DEŽURNI KRIVCI“

Srbe često prati uloga „negativca“, a Biković smatra da sve može da se promeni na bolje.

– Može, samo to mora da bude sistemski posao. Mi bismo morali da počnemo da radimo na tome kao na jednom sistemu, a da to recimo, država pored budžeta za kinematografiju, odredi budžet za spoljašnju upotrebu, kao jedna vrsta javne diplomatije o Srbiji, ali na stranim jezicima.

KOSOVSKI BOJ, DINASTIJA NEMANJIĆ, KOŠARE

Baš iz tog razloga, postoje brojni istorijski filmovi koje bi trebalo snimiti, kao i uloge u kojima bi igrao.

– Mi imamo jako bogatu istoriju i ne tako bogatu kinematografiju, odnosno, ne tako jako ekonomiju da bismo imali podjednako jaku kinematografiju. Smatram da bi trebalo uraditi rimejk Kosovskog boja, Cerske bitke, pohoda preko Albanije, srpsko-turskih ratova, Košara, dinastije Nemanjić i velikih ličnosti poput Svetog Save, ali i one koje smo malo skrajnuli poput kralja Tvrtka, Pupina, Tesle..

PRAVOSLAVLJE – ŠTA JE SPAS?

O tome  „šta je spas“ – vera, kultura, nešto treće, Biković kaže:

– Kombinacija svega, vere, kulture i mudre politike. Dakle, iz vere, primenjene vere izlazi kultura, stvaralačka kultura, a i mudra politika. To je neko trojstvo stvaralaštva, vere i postupanja i delanja. Mi imamo nasleđe koje je na veoma visokom nivou, ali nam ništa ne vredi ako zaboravljamo. Ako nam knjige svetog Nikolaja Žičkog služe da nam se ne klimata sto dok srčemo kafu, gledamo rijaliti i ogovaramo… Mi imamo sve, samo treba da se setimo i to nekako pretočimo u sistem.

U njegovim izjavama i intervjuima koje daje, često se čuju reči „Bog“, „zahvalnost“, „dar“. Upravo one, imaju i snažnu moć u vremenu u kojem se „juri za parama“. 

– Nema ništa loše u potrazi za parama i boljim životom, ali shvatanje boljeg života i granica, koliko je to para…Čemu služe te pare.. Jer, ako su pare cilj, to je cilj koji se nikada neće dostići. Uvek je potrebno još i još i još… Pitanje je šta mi hoćemo sa tim parama. Da li je čovek srećniji sa 1000 evra ili 500 evra u Srbiji ili 4000 evra u Nemačkoj? Kada se podvuče crta, da li je to ono što čovek želi. Ja jesam otišao u Rusiju, ali se stalno u Srbiju vraćam da bih Srbiji doprineo koliko mogu. I nije lako doprineti. Stalno me provlače kroz neke različite političke kontekste gde ja ne želim da se nalazim. Samo želim da radim svoj posao i da razvijam kulturu Srbije jer je to moje bolje delovanje. A, ta kultura je nešto što smatram da je nacionalni interes Srbije. Te reči jesu snažne jer one programiraju način razmišljanja. Važno je da se one ponavljaju, jer one stavljaju na videlo šta vi zapravo tražite. Jesu li to pare ili su to neki drugi ciljevi koje bi pare trebalo da vam obezbede.

CRKVA, VERA I PRAVOSLAVLJE

 „Mir pronalazim u crkvi“, jednom prilikom je izjavio Biković, čiji je brat je iguman manastara Jovanja kod Valjeva. Iz mnogo ličnih razloga koje ima, podrška porodice, poseta manastiru i svetinjama mu izuzetno znače, baš kao i crkva, vera i pravoslavlje.

– To su tri pojma, svaki iziskuje poseban intervju. Mislim da je pravoslavlje jedna vrlo progresivna nauka, daleko ispred našeg vremena. Tek sada nauka polako uspeva da sustiže pravoslavlje i da nam dokazuje ono što nam je odavno bilo poznato. Vrlo jednostavna nauka. Ona pokazuje da niko ne može da bude savršen, ali evo kako savršeno može da izgleda. Ako ne možete da budete savršeni, nemojte druge ni da osuđujete. I u toj jednostavnoj misli: „Ljubi bližnjeg svog“, se nalazi i zalog za mir i zalog za lični razvoj i za zdravlje. Vrlo, vrlo jednostavna i progresivna nauka.

MILOŠ BIKOVIĆ LIČNO

Omiljeni pisac mu je Dostojevski, glumac Zoran Radmilović. Malo slobodnog vremena koje ima koristi da pogleda neki film i odigra fudbal, jer, postao je bolji fudbaler posle „Montevidea“. Ipak, šta voli, šta ne voli, šta ga nervira, a šta obraduje, gde se kreće, pitanja su o kojima govori retko ili nikad. Tako često štiti sebe i drage ljude koji ga okružuju. Potpuno razumljivo. I on, baš kao i sav normalan svet, raduje se, sanja i tuguje za istim stvarima.

– Razni momenti su me činili srećnim. Kada su mi svi živi i zdravi, ja sam srećan, ali to je dosadno. Kada je neki uspeh, to je evidentno sreća. Čini me srećnim kada vidim da se rad i tru isplati, ne samo na mom primeru već kada to vidim i kod drugih ljudi.

– Sanjam o tome da napravim nekoliko filmova koji će predstaviti Srbiju u nekom drugačijem svetlu i da eventualno na dalje počnem da se bavim režijom.

VELIKI ZAVODNIK

Iako sam ne govori o svojim vezam, i ljubavnom životu, one su posebno zanimljive medijima koji ga „prate u stopu“. Nasuprot svima, bez sujete i sa dve noge na zemlji, Biković ističe da mu slava pomaže „samo prvih 10 sekundi“.

– To što si popularan ti ne daje nikakvu pravu vrednost, a samo ona može da privuče neku pravu vrednost. Dakle, može da mi pomogne da privučem devojku i da se sa njom upoznam. Ali, ako ja sam po sebi nisam kvalitetan, neću moći da opstanem pored osobe koja je kvalitetna. Tako, ja sa slabo razvijenim vrednostima, nemam šanse da budem srećan. Popularnost ne donosi ništa više od onoga što se nalazi na površini.

I dok publika uživa u Miloševim filmovima, on najavljuje nove projekte:

– Imamo „Hotel Beograd“ koji sada izlazi, imamo „Južnoi vetar 2“, imamo film koji se zove „Budi Bog sa nama“, novi film Slobodana Šijana i još jedan komad u Beogradskom dramskom pozorištu, to je komad Bertolda Brehta koji se zove „Paž“.

– Naši ljudi u rasejanju su veliki kapital Srbije. Ne bi trebalo njihov odlazak posmatrati kao katastrofu, već kao investiciju u budućnost. Znate, kada imate svoje ljude svuda u svetu to je veliko bogatstvo, pod uslovom da te ljude ne izgubite. Pod sulovom da već u drugoj generaciji ne zaborave jezik, da ne zaborave ko su. Pod uslovom da radite na takav način sa njima da oni pamte ko su, da imaju sadržaj iz Srbije dostupan, da mogu da promovišu srpsku kulturu svuda gde odu. Naši ljudi svuda postižu rezultate, na važnim pozicijama su svuda u svetu i to je nešto što mi možemo da iskoristimo kao zemlja i kao narod samo ako bismo se malo bolje organizovali i ako bismo iskoristili njihovu poziciju kao jednu vrstu prednosti. Tako možemo da promovišemo sliku o Srbiji, srpskoj istoriji, dostignućima i doprinosu koji smo dali svetu. Smatram da bi ta mreža naše dijaspore koja bi mogla da se formira, zapravo bila „Srbija, van granica Srbije“ i to je, smatram, ne tragedija, nego velika sreća. Eto, možda je to mišljenje nepopularno, ali bi trebalo da se razmotri.

Zanimljiva je priča i razgovor koji ste podelili, a koji ste vodili sa majkom u vezi sa brojem ljudi koji gleda vaše filmove. Kako gledate na njen odgovor „Milioni ljudi plaćaju da tebe gledaju“? Da li ste za nju samo sin i dečak ili postaje svesna popularnosti koju imate? 

-Ona voli da se šali, malo ironično. Kroz tu ironiju se malo probija i neki ponos. Svesna je ona te popularnosti. Već sedam, osam godina, ako ne i više…od Montevidea. Ona tako izržava ljubav. Meni je to šarmantno.

Dobili ste nagradu od Putina, kakav je bio taj događaj?

– Za mene je to bila velika čast. Malo nisam mogao da verujem šta mi se dešava. To je jedan čovek koji je definitivno promenio istoriju sveta i jedan od najvažnijih ljudi na planeti. Kada vam jedan takav čovek dodeli medalju, ne možete lako da jedan takav momenat sebi da objasnite. Ali, ono što je sigurno jeste da ću taj momenat pamtiti.

Biković je nedavno bio u Banjaluci, a u obraćanju na proslavi Dana Republike Srpske, govorio je i o Crnoj Gori i činjenici da se tamo brani i duhovnost, pravo na život i vera.

Kada pogledate ulice Crne Gore i te litije… Te litije nisu mogle same od sebe da dođu. One se rezultat viševekovnog podviga naših predaka i sada te velike litije podsećaju na hor anđela. Kao da se nebo spustilo na ulice Crne Gore. Nedeljama vam ulice Crne Gore najbolje govore koliko se probudio duh pravoslavlja, i ne samo tamo, već gde god ima Srba.

– Kod njega me inspiriše to što je imao takvu slobodu na sceni koja je išla iz njegovog pobeđenog stanja prezira prema situaciji u društvu i čovečanstvu. Dakle, on je umetnošću pobedio rezignaciju i mislim da je to kolosalna snaga ličnosti.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime