Lična arhiva
Karijera za film: Vladimir Stanković

Pravio je intervjue sa Krojfom, Džordanom, Medžikom Džonsonom, a Pele ga je osvojio neposrednošću. Počeo je kao dopisnik zagrebačkog „Vjesnika“, nastavio rad u „Borbi“. Osnivač je mesečnika „Koš“. Bio je glavni urednik lista „Tim“. Godine 1992. Vladimir Stanković odlazi u Barselonu.

S obzirom na ljubav prema sportu opredeljenje prema sportskom novinarstvu bio je prirodan izbor za ovog vrhunskog profesionalca, mada je u karijeri dugoj 51 godinu radio i druge oblasti, od spoljne politike do kulture. Po njegovoj knjizi „Montevideo, Bog te video“ snimljen je film koji je oborio sve rekorde gledanosti. Uz dopisnički rad za više srpskih medija aktivno je radio u nekoliko vodećih španskih novina, a od 2000. do 2006. bio je prvi direktor za medije košarkaške Evrolige. Dobitnik je više priznanja među kojima su i Majska nagrada Sportskog saveza Srbije (2011) i Nagrada za životno delo Udruženja sportskih novinara Srbije (2013).

Iskustvo iz Španije

– Zaista sam od rane mladosti govorio da želim da budem novinar. To je verovatno bila posledica činjenica da je moj otac prvo bio direktor Radio Zaječara u kome sam odrastao
(iako sam rođen u Knjaževcu), a kasnije glavni urednik lokalnog regionalnog lista „Timok“.
Majka mi je bila profesor srpskog jezika, u kući smo imali veliku biblioteku tako da sam, po više osnova, imao preduslove za (buduće) bavljnje novinarstvom.

Nakon plodnih novinarskih godina provedenih u Srbiji, Vladimir odlazi u Španiju gde uspešno gradi karijeru sportskog novinara. Precizno otkriva razlike između srpskog i
španskog novinarstva.

– Osnovna je razlika što tamošnji novinari otvoreno navijaju za klubove iz svog grada ili svoje pokrajine. Novine iz Barselone favorizuju Barselonu, a o Real Madridu objavljuju,
kad god mogu, takozvane negativne vesti. U Madridu je obrnuto, tamošnji mediji favorizuju Real Madrid, u manjoj meri Atletiko Madrid, na račun Barselone. Navija se i kod nas, ali ne
tako otvoreno. Druga razlika je radno vreme, bar je bila. Kod nas se prvo izdanje novina zatvaralo rano popodne kad španski novinari dolaze na posao. Radio sam osam godina u „Mundo deportivu“, na posao sam dolazio u 16 časova, a završavao oko ponoći. Treća razlika je tehnologija. Sve novine imaju moderan dizajn, mnogo se polaže na grafiku, na estetski izgled lista, ne može da izađe strana bez slike. Redakcijski sistemi su najmoderniji.

Osim novinarstvu, Vladimir je posvećen i pisanju. Poslednja njegova knjiga je „100 nezaboravnih utakmica“.

– Predložio sam Fudbalskom savezu Srbije da vek Saveza obeležimo sa 100 odabranih utakmica u tih 100 godina. Ideja je naišla na razumevanje i podršku, a rezultat je knjiga u kojoj sam kroz priče o 100 odabranih utakmicama želeo da odam počast fudbalerima, trenerima, funkcionerima i novinarima koji su u tom veku mnogo učinili za naš fudbal. Lično sam vrlo zadovoljan tom knjigom, kako sadržinski tako i izgledom, jer je dobro odštampana i sa nizom dragocenih fotografija.

Nezaboravni Montevideo

Knjiga i projekat „Montevideo Bog te video“ probili su sve granice popularnosti.

– Istorijom našeg fudbala već sam se bavio u knjizi „Montevideo, Bog te video“ koja je
poslužila za snimanje, sada se vež može reći, kultnog filma i TV serije. Pre svega, zadovoljan sam što sam doprineo da se od zaborava otrgne jedan veliki događaj iz naše
fudbalske istorije, da se afirmišu ondašnji fudbalski asovi. Mnogo ljudi mi je reklo nešto u stilu „Nisam imao pojma o tome“, kao da je ta istorija bila sakrivena, potiskivana umesto da bude ponos srpskog fudbala. Takođe, zadovoljan sam i što je ekranizacija priče pomogla da se probije čitava plejada mladih glumaca koji su u filmu i TV seriji iskoristili šansu i nametnuli se.

Priseća se najubedljivijih pobeda i poraza našeg državnog tima kroz fudbalsku istoriju.

– U knjizi „Nezaboravnih 100“ pomenute su sve najznačajnije i najubedljivije pobede, to su dve kategorije koje ne treba mešati. Nekad je i 1-0 velika pobeda ako je protivnik bio
veliki. Iz perioda između dva rata, rezultatski su najubedljivije bile pobede protiv Brazila
u Beogradu 1934, sa 8-4 ili 9-3 protiv Poljske 1936. Po značaju, najvrednije su pobede protiv Brazila 1930. u Montevideu (2-1) ili istim rezultatom protiv Engleske u Beogradu 1939. u prijateljskom meču. Posle Drugog svetskog rata bilo je mnogo uspeha i lepih pobeda, od olimpijskih medalja preko 6-1 protiv Italije u Zagrebu i 5-0 protiv Engleske u Beogradu 1958. do polufinala na Mundijalu u Čileu 1962. ili finala na Evropskom prvenstvu u Italiji 1968. Tu je 2-1 i pobeda nad Španijom na Mundijalu 1990. u Veroni. Bilo je još mnogo pojedinačnih utakmica koje su čitavu zemlju držale u napetosti, kao „majstorica“ sa Francuskom u Firenci 1949 (3-2) ili majstorica sa Španijom u Frankfurtu 1974 (1-0).

Drama u Tampereu

U Beogradu je sa Francuskom 9. oktobra 1949. godine odigrana čuvena utakmica u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Brazilu 1950.

– Tog dana otvoren je novoizgrađeni Stadion CDJNA (Centralni dom jugoslovenske narodne armije). Bilo je to, za ono vreme, velelepno zdanje za čak 55.000 gledalaca. Ulog je bio veliki, trebalo je plasirati se za prvo posleratno prvenstvo sveta što je na kraju uspelo našem timu koji je posle dva puta 1-1 u Beogradu i Parizu dobio pomenutu majstoricu u Firenci sa 3-2 i to u produžetku. Interesovanje je bilo ogromno. Oni koji nisu mogli da dođu do ulaznice nudili su pred kapijama stadiona ono što su mogli. Od grombi kaputa, preko bonova za ugalj do pečenog praseta. Bila je to prava fudbalska groznica.

Čuveni mečevi odigrani su na Olimpijskim igrama u Finskoj 1952. sa tadašnjim SSSR.

– Te utakmice su tema koju bih rado video na filmu. Reč je o dve utakmice koje su imale veliki politički naboj jer su se u Tampereu, gde je igran deo olimpijskog fudbalskog turnira, sastale dve zemlje koje su bile u višegodišnjem političkom sukobu. Bilo je to vreme takozvanog Informbiroa, Tito se suprotstavio Staljinu što je dovelo do blokade Jugoslavije
koja se u tim prvim poratnim godinama oslanjala na Sovjetski Savez. U Tampere se sjatilo 20-ak inostranih novinara koji su malo znali o fudbalu, ali su poslati da izveštavaju o „ratu“
koji se očekivao. Tenzija je bila enormna, zemlja je bila bukvalno prikovana za radio-aparate, a reporteri Radivoje Marković i Hrvoje Macanović prvo su silno obradovali narod prenoseći naše golove za 4-0 i 5-1 a onda sve zabrinuli jer su Sovjeti u dramatičnom finišu uspeli da izjednače na 5-5. Pošto nije bilo golova u produžetku dva dana kasnije igrana je nova utakmica koju je Jugoslavija dobila sa 3-1. U Jugoslaviji je vladalo oduševljenje, u SSSR-u je objavljen samo rezultat, a fudbaleri su po povratku kući bili degradirani, ražalovani ako su imali vojne činove, neki klubovi su raspušteni.

Pobede za istoriju

Priseća se i atmosfere na SP u Italiji godinu dana pred raspad SFRJ.

– Poslednji veliki uspeh jugoslovenska reprezentacija ostvarila je na Mundijalu 1990. u Italiji. Bio sam portparol FSJ, proveo sa igračima 45 dana na pripremama i samom Mundijalu i mogu da tvrdim da je atmosfera unutar ekipe bila sasvim OK. Selektor Ivica Osim je sve držao pod kontrolom, nije bilo ni najmanjeg naboja po nacionalnoj liniji. Problem su bili novinari koji su u Italiju došli ne svi, ali dobra većina, sa idejom da „rovare“, da traže samo loše vesti, da forsiraju igrače iz svojih sredina. Raspad zemlje osećao se u medijima, ne u reprezentaciji koja je u četvrtfinalu ispala od Argentine na penale koji su uvek pomalo i lutrija. Šteta, imali smo dobar tim koji je mogao da
stigne daleko, mada ni to ne bi spaslo državu koja je na „višoj instanci“ već bila osuđena na smrtnu kaznu.

Osim fudbalskih bilo je velikih utakmica i u drugim sportovima.

– Iz drugih sportova izdvajam pobedu košarkaša Partizana u Evroligi 1992. kao i trijumfalni
povratak reprezentacije Jugoslavije na najviši tron na EP 1995. u Atini posle trogodišnjih
sankcija. Bilo je i lepih trenutaka sa vaterpolistima, rukometašima ili odbojkašima, poput bronze na OI u Atlanti 1996. ili zlata u Sidneju 2000.

Danas je vreme vrhunskih sportista koji su i vrhunski plaćeni.

– Aleksandar Tirnanić, duhovit čovek koga sam poznavao, jednom je rekao da su „pre rata fudbal igrali siromašni a gledali bogati, a posle rata se situacija okrenula“. Danas su
vrhunski sportisti vrhunski plaćeni, ali u odnosu na neko prošlo vreme imaju neuporedivo veću prisutnost u medijima, posebno od kada se pojavio internet, a preko njega i takozvane društvene mreže.

Oproštaj od Barselone

Nakon tri decenije provedenih u Španiji, Vladimir je na oproštajnoj večeri dobio poklon od španskih kolega, koji je zaista poseban.

– Kada sam posle 27 godina u Barseloni odlučio da se vratim u Srbiju, španske kolege, pre svega iz lista „Mundo deportivo“ u kojem sam radio, priredile su mi oproštajnu večeru na koju je došlo 30-ak kolega iz gotovo svih medija ovog grada. Na poklon sam dobio knjigu sa oko 200 mojih tekstova objavljenih u „Mundu deportivu“. Na koricama je pisalo „Bravo, majstore“, jer su te dve naše reči španske kolege naučile iz mojih razgovora sa našim trenerima, sportistima i funkcionerima koje sam svakodnevno kontaktirao dok sam radio u „Mundo deportivu“.

– U Barseloni sam proveo 27 divnih godina. Značila mi je mnogo u profesionalnom smislu, jer sam dobio šansu da se kao novinar dokažem u stranoj zemlji, na stranom jeziku. Kao dokaz da sam uspeo, bez namere da se hvalim, 2000. je stigao poziv iz Evrolige da budem prvi direktor za medije novoosnovane organizacije i to je bio takođe značajan korak u mojoj karijeri. Osim u profesionalnom smislu u Barseloni sam uživao u njenoj arhitekturi, klimi, mediteranskoj kuhinji. Nije teško voleti lepo.

Kredibilitet se čuva

Novinar može da bude navijač privatno, ali u poslu mora da se drži profesionalnih kriterijuma, da poštuje činjenice i istinu. Kredibilitet se teško stiče, a lako gubi.

Ekskluziva kao cilj

I danas sam najzadovoljniji kada objavim ekskluzivnu vest. Imao sam sreće da ih bude mnogo, čak i u svetskim razmerama. Kako da ne budem srećan kad ja iz Beograda preteknem madridske novine i javim „Mundo deportivu“ da Radomir Antić ostaje trener Real Madrida, da  je Boža Maljković novi trener košarkaša Barselone, da Robert Prosinečki iz Reala prelazi u Barselonu, da Saša Đorđević iz Portlanda dolazi u Barselonu. Generalno, najzadovoljniji sam celom karijerom, kako u novinarstvu tako i kroz 12 objavljenih knjiga.

Pele me osvojio neposrednošću

Tokom karijere imao sam zadovoljstvo da upoznam mnoge asove, visoke funkcionere, trenere. Teško je izdvajati, bilo ih je mnogo. Pamtim intervjue sa Johanom Krojfom, koji je bio fudbalski mudrac, uvek sam se divio vizionarstvu Bore Stankovića, Pele me je osvojio neposrednošću i sećanjem na Dragana Džajića, imao sam intervjue sa Huanom Antoniom Samaranom, Dejvidom Šternom, Majklom Džordanom, Medžikom Džonsonom. Duga je lista ličnosti koje sam sretao, sa nekima sam se i privatno družio i to su najlepša sećanja jer su sportisti, generalno, pozitivne ličnosti.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime