Dva veka srpskih tajkuna (9): Ratne obveznice kupovali za češljiće
Kraljevine Srbija i Crna Gora izašle su iz Prvog svetskog rata kao pobednice, ali sa opustošenom zemljom i blagajnom. Odmah po oslobođenju, obrazovane su komisije koje su pokušavale da utvrde kolika je ratna šteta naneta građanima i preduzećima.
Ministar "otac" ideje
Neuređenoj administraciji tek stvorene Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca trebalo je skoro pet godina samo da se pripremi za taj posao, pa je sprovođenje obeštećenja započelo tek 1923. godine. Osnovan je i naročiti fond, ali nije bilo dovoljno novca za obeštećenje, pa su se građanima davale državne obveznice. Stanovništvo je bilo nepoverljivo prema tom projektu, a od nominalnih 1.000 dinara, seljaci su dobijali najviše 80 dinara.
U mnogim zloupotrebama sa obveznicama ratne štete su učestvovali upravo oni ljudi iz vlasti koji su bili zaduženi za pravičnu naknadu ratne štete. Neuki, često nepismeni svet u Srbiji teško je mogao da razume složene berzanske zakonitosti koje su određivale vrednost dobijenih obveznica, ali je sam sistem njihove zloupotrebe bio krajnje jednostavan - špekulanti su lažno objavljivali da vrednost obveznica pada ili da je poražena Nemačka obustavila isplatu, pa su ih onda u bescenje kupovali od naroda.
"Otac" ove ideje bio je radikal Milan Stojadinović, ministar finansija. On je bio prvi političar koji je koristio moderne medije, a važio je i za vrhunskog berzanskog špekulanta. Njegova najveća mahinacija bila je otkup obveznica ratne štete, kada su one pale na manje od desetine nominalne vrednosti. Agenti su ih po selima dobijali tako jeftino, da su staricama za njih davali ogledalca i češljiće!
Dva veka srpskih tajkuna:
2. Vojvoda Mladen naplatio ustanak
4. Rat Hadžitomića i Babadudića
6. Premijerova vila otkrila aferu
Onda je u leto 1925. Stojadinović najavio otkup tih obveznica i počeo da isplaćuje kupone ratne štete, pa je obveznicama vrednost vrtoglavo počela da raste. Naravno, tu najavu o otkupu prethodno je prišapnuo stranačkim drugovima i članovima vlade, koji su se razleteli da pokupuju obveznice ratne štete. Već za svega nekoliko meseci, njihova vrednost je porasla petnaest puta.
Duboki radikalski džepovi
Korist od svega nisu imali samo oni kojima su obveznice bile namenjene: stanovništvo, koje je trebalo da pridigne na noge i svoje domove i državu.
U posleratnoj bedi gotovo svi su požurili da dobiju bilo šta od "hartija koje je delila država", verujući da su obveznice bezvredne. Ubrzo se ispostavilo da su od njih korist imali najviše ministri i članovi radikala.
Milioni od štampanja
Štampanje obveznica ratne štete u Srbiji, već nije moglo da prođe bez korupcije. Tadašnji ministar pravde, radikal dr Lazar Marković dao je štamparski posao privilegovanom izvođaču kojeg je odredio sam, bez licitacije. Opozicija ga je ubrzo optužila da je time oštetio državu za oko šest miliona dinara, ali su optužbe prošle nekažnjeno.
Palata umesto robije
Kako je funkcionisao sistem sa trgovinom ratnih obveznica, najbolje je, u jednom privatnom razgovoru, objasnio tadašnji ministar prosvete Miša Trifunović, koji je čak važio za najpoštenijeg radikala. Kada se godinama kasnije poveo razgovor o lakom bogaćenju u radikalskim vladama, dr Dragoslav Smiljanić, član Demokratske stranke, pomenuo je i naglo podizanje palata po Beogradu.
Trifunović se našao prozvanim pa se, uvređen, ovako branio: "Palatu u Beogradu zaradio sam pošteno. Na jednoj sednici vlade Milan Stojadinović referisao je da će bonovi ratne štete uskoro početi da rastu jer će državna kasa početi da ih isplaćuje. Tom prilikom preporučio nam je da ih kupujemo pre nego što cena počne da skače... Požalih se Milanu da nemam novca za kupovinu bonova, i on otvori meni i još nekim članovima vlade kredit u Jadransko-podunavskoj banci. Tako sam kupio bonove po trideset dinara. Posle mesec dana njihova vrednost je počela da skače. Ja se tada uplaših neke berzanske igre i prodam bonove. Moj osnovni kapital se tako upetorostručio.
Tada sam isplatio banci i zaradio kuću". Da je imao strpljenja da sačeka još nekoliko meseci, Trifunović je mogao da napravi 15 puta veću dobit, jer su se obveznice od 30 dinara na kraju prodavale za 450 dinara po komadu. Ministar Trifunović je bio ubeđen da je do zarade došao pošteno, pa je govorio: "Nisam primio mito, nisam ukrao iz državne kase niti novac stekao korupcijom ili ucenom".
Upravo tako je mislila većina državnih službenika posle Prvog svetskog rata, da je berzansko poslovanje legalna stvar u kojoj je svaka malverzacija dozvoljena. Danas bi to bilo pravo insajdersko trgovanje informacijama, za koje bi se na svetskim berzama išlo na robiju.
