U prvom evropskom finalu u istoriji svetskog prvenstva naše odbojkašice su u japanskoj Jokohami pobedile Italiju sa 3:2 i tako objedinile titule evropskog i svetskog šampiona! Istorijski uspeh – prva ženska reprezentacija iz Srbije koja se popela na svetski vrh!
Posle višemesečnih reprezentativnih aktivnosti došlo je i prošlo i ovo Svetsko prvenstvo, koje je našim odbojkašicama donelo mnogo zadovoljstva, ali i umora.
– Zbog sistema takmičenja prvenstvo je bilo dugo, teško i naporno, ali, eto, isplatilo se na kraju, osvojile smo zlato. Ne mogu da kažem da ga nismo očekivali i da nam to nije bio cilj, naravno da jeste. Od početka priprema, od okupljanja u aprilu, jedini cilj je bio osvajanje svetske medalje. Stisle smo se, jer je sve ovo dugo trajalo, celo ovo leto… Bilo je mnogo naporno i samo smo čekali da se završi. Ovo je jedna velika stvar i mi nismo svesne šta smo napravile, da smo ostvarili nešto istorijsko što do sada niko nije. Zato se još budim iz sna. Naš cilj jeste bio jedna od medalja. Prošle godine smo osvojile evropsko, pa je bilo logično da nam je sad cilj bio svetsko, sledeći je olimpijsko! Tako da iz godine u godinu rastemo sve više – počela je Ana.
Težak sistem takmičenja
Spomenuli ste sistem takmičenja koji vam se nije dopao, jer kad dođeš do F6 i polufinala onda zaboraviš da si uopšte igrao protiv Dominikane i Kazahstana…
– Osećale smo se kao da smo igrale neki turnir, došli smo da odigramo, cilj je naravno da osvojimo, posle se rastajemo, kraj svega, i tako je i bilo… Iskreno, možda je i bolje što smo imale takav pristup, jer jedno vreme nismo ni bile svesne da se radi od najvećem takmičenju posle Olimpijskih igara, ali nismo imali ni tremu, imali smo pozitivnu naravno pred polufinale i finale, ali smo odigrale toliko polufinala i finala da je ovo bilo jedno od mnogih.
Ove godine ste igrale i Ligu nacija, gde ste imale mnogo jače protivnike nego neke na SP…
– Da, mnogo jače i mnogo teže putovanje je bilo, pet nedelja smo mi putovali do F6 i to smo imali Kinu, Argentinu, Brazil… Igrali smo veoma dobro do samog kraja, imali smo mali kiks protiv Turske i taj jedan poraz nas nije odveo do polufinala.
Uoči SP konkurencija je uvek jaka, tu su – SAD, Kina, sad su iskočile Holandija i Italija koja u poslednje dve godine raste, Turska koja uvek može da iznenadi iz drugog plana… Zaboravili smo i na Brazil, odavno ih neko nije tako “ubio”…
– Tako smo prošle godine igrale Ligu nacija sa Brazilom, dobile ih u prvom kolu, “odrale” ih prvi turnir 3:0, a kad smo došle na finalni turnir one nas lagano savladaju sa 3:0 u polufinalu, tako da bi Brazil rastao da je prošao. Mi smo imale sreću, koju smo verovatno i zaslužile, pa su nam pali lakši žreb i kostur. Tako da smo mi iz utakmice u utakmicu rasle i naša forma je rasla. Pre SP smo pričali da ako prođemo tu treću fazu tj. F6 onda osvajamo prvenstvo, sigurno. Jer, u polufinalu se ukrštate sa drugim iz druge grupe, kojeg sigurno dobijate i onda finale, a finale se ne igra – finale se osvaja!
– Najlepše je bilo pred finale jer sam imala neki osećaj da ćemo pobediti! Teško je bilo protiv Holandije u polufinalu, kada je u četvrtom setu bilo baš izjednačeno a Holanđanke su bile na korak od petog seta, napravile su veliku seriju i bile blizu preokreta… tu nam se pojavio neki strah od petog seta jer smo setili muškaraca koji su osvoji četvrto mesto i plašili smo se da se i nama to ne desi, ali brzo smo predbrodili tu krizu u četvrtom setu i prošli u finale…
Da li je bilo reči o nekoj vrsti psihološke pripreme pred finale, iako je bio kratak vremenski period između polufinala i finala?
– Iskreno, selektor nije pričao ni ceo minut, samo nam je rekao: “Setite se Rija, setite da smo se zadovoljili srebrom, dajte svoj maksimum“! Nama je to bilo dovoljno jer smo stvarno želele da osvojimo zlato ovog puta, i mislim da je i pored umora ipak želja presudila! Jer posle svega što smo preživele i došle do finala, stvarno bi bila greota da propustimo priliku za zlato!
Neverovatno finale, iako ni jedna ni druga ekipa nisu pružile najbolje partije u finalu, bile ste strahovito stegnute…
– Uvek je tako na velikim takmičenjima, nikad finale nije najbolja utakmica. Po meni su najbolji dueli u nokaut fazi, F6 i polufinale… Ipak, rezultat najbolje oslikava finale, 3:2 je bilo, peti set je odlučio, bolji je pobedio.
Šampionke je u Beogradu pozdravilo nekoliko desetina hiljada ljudi na balkonu gradske skupštine. Priredili su im onakav doček kakav su svojim igrama i zaslužile.
Šta kažu roditelji, da li su zadovoljni?
– Naravno, oni su preponosni! Ali, svake godine pre “balkona” mi kažu: “Snimaj se, slikaj se, to je nešto posebno.” I doček ove godine im je verovatno najdraži, jer sam ispunila svaku njihovu želju vezanu za “balkon”.
Milkova podrška u finalu
Tvoj brat, košarkaš Milko, letos je prešao u Tokio, tako da je bio na tribinama i pratio celu poslednju fazu SP.
– Mnogo mi je značila njegova podrška, jer retko kad možemo da gledamo jedno drugog, naročito on mene, pošto košarkaška sezona traje dugo. Kada sam ga videla kako navija i koliko njemu znači moje osvajanje medalje, u meni je probudilo neko osećanje koje pre toga nisam doživela. Jer, Milko, inače, ne pokazuje emocije, ni na terenu kad se iznervira to se ne vidi. I kada je osvajao titule bilo je “OK, osvojio sam, ali idem dalje”, i videla sam da je bio presrećan zbog mog uspeha. A, sestra Milka me je dočekala na aerodromu u Beogradu.
Podrška Japanaca i Kineza
Japanski navijači iz Hofua koji non-stop dolaze na vaše utakmice…
– Ima njih nekoliko koji su dolazili u Beograd i na Svetsku ligu za muškarce i na naše mečeve, baš su neverovatni… Kada smo počele finale sa Italijom, Japanci i Kinezi su navijali za nas!
Brankica prava Japanka
Brankica Mihajlović je u Japanu domaća, već dve godine je tamo…
– Naravno, Brankica je veoma otvorena za druženje i saradnju tako da je uvek raspoložena i kada navijači dođu da se slikaju i slično, ona ostane sa njima, pa im nešto malo kaže na japanskom i onda se oni oduševe. Baš je vole u Japanu!
Uvek pričamo o Japanu kao srećnom mestu… Kako ti se čini ova zemlja?
– Pričali smo o tome, i zato se i nadamo toj medalji u Tokiju. Kad god smo išli u Japan mi smo tamo igrali najbolje, pošto se tamo nekako brzo adaptiramo, odgovara nam ta organizacija, dvorane, klima, sve nam bude super, ljudi su fantastični, mirni… Ne znam da li imamo sreće ili se tako namesti, ali u Japanu uvek igramo na najvišem nivou, pogotovo kad smo igrale to svetsko klupsko. Tada je stvarno bilo fantastično, i u tom trenutku je u Japanu bila cela naša reprezentativna postava u hotelu – priseća se Ana.
– Stvarno se dobro držimo, s obzirom na to da smo toliko zajedno, pa da si sa svojim najmilijima po šest meseci svaki dan, sigurno ne bih mogao više, ali uvek to prevaziđemo. Složne smo, poštujemo se, naravno da je neka od nas mnogo bolja sa jednom neko sa nekom drugom, ali se svi uzajamno poštujemo, i na terenu smo kao jedan, što je najbitnije!
Tijana Bošković je s razlogom u prvom planu, jer već nekoliko godina u kontinuitetu igra u vrhunskoj formi i s razlogom je najbolja odbojkašica sveta već nekoliko godina, ali čini nam se da ste svaku šansu koristili na pravi način…
Imale ste 60-ak poena na utakmicama na kojima ste ulazili sa klupe, na utakmici sa Portorika ste čak imali 19-20 poena…
Da li ste zadovoljni svojim partijama?
– Prezadovoljna sam svojim učinkom u nacionalnom timu s obzirom na to da nisam u prvom planu i da na to nisam navikla. Ali Tijana je stvarno nenadmašna. Od malih nogu sam bila u prvim postavama, tako da je teško da igraš kad ulaziš sa klupe. Nemaš ni rutinu ni osećaj, sva sreća pa sam u poslednje dve godine stekla neko poverenje kod selektora i da dobijam dosta šansi da igram , naročito u Ligi nacija gde se non-stop menjamo, sad i na SP koje je bilo dugačko… I uvek gledam da iskoristim svaki minut, ali ne da bih sebe pokazala ili ne znam šta, nego jer stvarno želim da pomognem ekipi svaki put kad mogu. Zbog toga uvek dajem maksimum u nacionalnom timu!
Jedan je Terzić
Selektor Zoran Terzić uliva strahopoštovanje i kod vas i kod drugih?
– U reprezentaciju sam prvi put pozvana 2010. za Evropsku ligu i od tada sam svako leto sa njim. Naravno da ga mnogo cenim i poštujem kao trenera, ali i kao čoveka, jer mi je mnogo pomogao. Uvek smo imali odličan odnos, milion puta mi je izlazio u susret, pozivao me u reprezentaciju i kad sam bila povređena i kad nisam… I uvek možemo sa njim da obavimo neki razgovor van odbojke. Odabrao je nekih 17-18 odbojkašica koje se vrte već nekoliko godina i od te 2015. kad smo se kvalifikovali za Olimpijske igre sastav skoro da nije ni menjao. To je rekao i na dočeku da bi stvarno voleo da nas zadrži do Tokija 2020. Stvarno je veliki uspeh što je uspeo da okupi 14 vrhunskih odbojkašica koje se odazivaju svake godine i daju maksimum, to može samo Zoran Terzić.
Raša bloker bez premca
Sa kim se najbolje slažeš u bloku, ko ti najviše odgovara? Maja ili Raša?
– Iskreno, Raša je meni najbolja. Zato što je blokerski ona najbolji bloker, ima duge ruke i što je najčudnije ja nju nikad ne vidim i onda osetim da je pored mene i blok je uvek tu. Japan smo ubile u bloku, i ona i ja, ali i Jovana isto ima fantastičan blok. Stefana je mnogo napredovala, što je i pokazala sad na SP, tako da što se reprezentacije tiče nemamo muke sa blokom.
Najteži trenutak u karijeri?
– Pre nego što sam otišla u Brazil, ispala sam sa spiska reprezentacije za Olimpijske igre u Riju i iskreno, tada sam bila pred prestajanjem igranja. Bila sam toliko razočarana da sam htela da prestanem da treniram, ali sam već imala potpisan ugovor i posle nekoliko razgovora sa porodicom sam odlučila da odem. Rekla sam sebi: “Idem tamo da se opustim na godinu dana, da vidim šta i kako, pa ću da odlučim na kraju sezone”.
– Ali, posle te sezone sam shvatila koliko vredim i koliko ljudi cene moj rad i trud. Tamo sam igrala odlično, igrali smo finale brazilskog prvenstva, igrali smo i Svetsko klupsko prventsvo, gde sam takođe odigrala odlično i to mi je stvarno bila odskočna daska za dalje. Kasnije sam mogla sama i u reprezentaciji da balansiram i kad igram i kad ne igram da sve to bude na nekom visokom i profesionalnom nivou.
Da li ste se tada navikli na brazilski stil igre, koji nama, inače, ne odgovara…
– Meni odgovara njihov stil! Trenera sam znala iz juniorske reprezentacije i imala sam odličan odnos sa njim, kao i sa ostalim igračicama. Jako su fine i uvek hoće da pomognu, kod njih je sve šala-zabava, sve može, samo da su svi srećni. Odbojka se dosta prati, hale su uvek pune, stvarno fenomenalno iskustvo. Jeste daleko, ali njihov život mi je stvarno prijao za tih godinu dana.
Zbog naše lige koja nije toliko jaka, sudbina svih vas je da sve mlađe odlazite u inostranstvo. Znamo da bi svaka od vas volela da igra ovde gde su vam rodbina i prijatelji, ali ste prinuđene da idete daleko… Koliko znači to iskustvo iz svih tih zemalja u kojima ste igrale?
– Bilo mi je mnogo teško kada je trebalo da idem prve godine, jer sam živela sa roditeljima sve vreme do tada i bilo mi je veoma teško da se odvojim… Prve dve godine u Poljskoj sam provela sa Majom Ognjenović i ona mi je mnogo pomogla. To mi je bilo predivno iskustvo. Posle sam otišla u Tursku i bila sam sa bratom Milkom, koji je igrao veoma blizu, tako da smo stalno bili zajedno. Odlazak u Brazil je bila prava stvar za mene, jer sam nekako osetila da sam odrasla, u smislu da sam se odvojila od kuće. Mama mi je prve godine u Poljskoj dolazila po tri meseca, posle sam u Turskoj bila sa bratom, i uvek sam imala nekog… U Brazil sam otišla sama, provela sam osam meseci tamo i iskreno mi je to možda bila i najbolja sezona u karijeri!
Nepravda prema Maji
Povratak Maje Ognjenović znači mnogo za Vas, iako je Bojana prošle godine vrhunski odradila svoj posao…
– Naravno da znači, kako odbojkaški tako i sa njenim iskustvom, smiruje nas, daje neku sigurnost. Maja je vrhunski dizač i čovek. Na SP nije bilo dizača kao što je ona! Osvojili smo SP i sigurno da njoj pripada veći deo zasluga, jer je dizač bukvalno organizator igre i velika šteta što Maja nije dobila nagradu za najboljeg dizača!
– Prošlu sezonu sam započela u Zvezdi. Zvezda je moja kuća i odlično mi je bilo za tih mesec i po dana… Kada sam otišla u ciriški Volero bilo je “ti si evropski šampion i gde god da odeš očekuju od tebe ono najbolje”, i u onom trenutku kada ti nisi u top formi pitaju: ”Kako to za reprezentaciju možeš da igraš najbolje a za klub ne možeš?”, tako da ću ove sezone morati da dajem 150 posto svojih mogućnosti – našalila se naša zlatna odbojkašica.
Raduje se Francuskoj
Produžila si ugovor sa Volerom, klub se iz Ciriha premestio u Kan, kako gledaš na to?
– Lepa promena, Volero se odlučio na taj korak jer je u Švajcarskoj postalo prilično monotono, titule se osvajaju i pre početka sezone ali kada se izađe u Evropu ne postoji merilo koje može pokazati koliko klub vredi… U Francuskoj će biti ozbiljna konkurencija jer postoji minumum pet ozbiljnih ekipa koje konkurišu za vrh tabele.
– Prošle godine u grupnoj fazi Lige šampiona smo igrale protiv francuskog Mulhouse-a, bila je puna hala, tako da se nadam će i nama ove godine uvek biti puna hala.
Srpska kolonija u švajcarskom Voleru se premeštanjem u Francusku na neki način raspala, nema više naših igračica, mada ih ima u stručnom štabu. Tu je nekoliko odbojkašica sa Balkana…
– Tu je Ljubica Milojević, juniorska reprezentativka, koja se nažalost povredila… Tu je još i Slovenka Eva Mori, koju mnogo volim i imamo dve Bugarke, sa kojima sam se baš družila i u Cirihu. Radujem se odlasku u Kan, jer želim da posetim celu Azurnu obalu, naravno, Nicu, Monte Karlo, Antib za koji mi je i brat Milko pričao da je prelep stari grad, koji je nekada bio poznat po košarci…
U mlađim kategorijama ste igrali i primača, na toj poziciji ćete igrati i ove sezone u Francuskoj.
– Moja primarna pozicija je primač… ali nakon odlaska Ivane Nešović iz Zvezde nismo imali drugog korektora pa je trener Ratko Pavličević tada mene prebacio na korektora, dogovorili smo se da to bude samo privremeno, ali sam se tada baš dobro snašla, i do danas ostala na toj poziciji. Mislim da je Rale (Ratko Pavličević) najbolji trener za mlade igrače, provela sam šest godina sa njim, i meni kao i mnogima je rad sa njim mnogo pomogao.
– Avital Selindžer je bio prošle godine trener u Voleru (Cirihu), ostao je i za ovu sezonu. Pitao me je: ”Da li želim da igram primača?”. On smatra da sam igrač koji treba da igra u reprezentaciji, iako na poziciji korektora imamo vrhunskog igrača, Selindžer takođe misli da mogu da igram na poziciji primača i da bih mogla da obezbedim mesto u startnoj postavi, i to je jedan od naših ciljeva za sledeću sezonu – zaključila je Ana Bjelica, naša draga gošća.
