Hadži Marko Vujičić
Vera izbavlja iz bezizlaza: Vladika Fotije

Episkop zvorničko-tuzlanski, vladika Fotije u vaskršnjem intervjuu za „Vesti“ poručuje da bi čovečanstvo nakon pandemije COVID-19 virusa moralo da izvuče pouke i postane mudrije ili će se u suprotnom u budućnosti suočiti sa novim pošastima.

Istovremeno, vladika je pozvao sve Srbe u dijaspori da čuvaju svoj jezik, kulturu i pravoslavlje, jer držeći se tih načela neće „zalutati“ već će biti „narod blagosloven i dostojan svojih svetih predaka“.

Pobeda nad pobedama

Vaše preosveštenstvo, šta poručujete vernicima povodom Vaskrsa?

– Ta poruka već je data u ovogodišnjoj Vaskršnjoj poslanici Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Irineja i svih arhijereja Srpske crkve. Iz ove Poslanice izvire duh sabornosti i briga naše Crkve o svim njenim članovima, bez obzira na to da li žive u otadžbini ili dijaspori. Ono što je osobenost ovogodišnje Poslanice, to je naglasak na ovo nebivalo iskušenje kojim smo svi zatečeni, a to je pandemija takozvanog korona virusa. Ovom epidemijom je na neki način produžen Veliki petak i sastradavanje naše jerarhije i vernika sa Hristom. Ipak, dočekujemo Vaskrs kao Praznik nad praznicima i Pobedu nad pobedama, jer praznujemo trijumf Života nad smrću. Naša generacija, čini mi se, ne pamti teži Veliki post i Vaskrs. Ovo je jedan veliki ispit naše duhovne zrelosti i spremnosti, ne samo da verujemo u Hrista, već i da stradamo za Njega. O stradanju smo vrlo često čitali iz istorije Crkve, a sada nam ova epidemija na potpuno drugačiji način sve to oživljava pred očima. Gledamo puste velike evropske gradove, zatvorene i zaključane crkve, ljude preplašene u svojim domovima. Sve pomenuto nas podseća na apokaliptičke događaje opisane u knjizi Otkrivenja Svetog Jovana Bogoslova. Znamo da mnogi ljudi o tome ne vole da slušaju, ali je Crkva ta koja mora da svedoči o budućem vremenu i govori istinu, jer će nas samo istina osloboditi i učiniti spremnim da se borimo sa iskušenjima.

Pamti li se u istoriji hrišćanstva slična nevolja kao što je pandemija COVID-19 virusa?

– Istorija pamti mnoge pandemije koje su odnele mnogo veći broj ljudskih života. To su takozvana Justinijanova kuga iz VI veka, koja je usmrtila od trideset do pedeset miliona ljudi i „crna smrt“ iz XIV veka, koja je odnela trećinu evropske populacije. Pomenućemo i takozvanu špansku groznicu, koja je krajem Prvog svetskog rata odnela oko pedeset miliona ljudi. U krajnjem slučaju i čitava istorija čovečanstva bi bila istorija smrti da nije Vaskrsenja Hristovog. Zato je Sveti apostol Pavle sa pravom govorio ranim hrišćanima: ukoliko Hristos ne usta, uzalud vera vaša, želeći tako da naglasi da je Vaskrsenje Hristovo suština naše vere, alfa i omega – početak i kraj. Naravno da Vaskrsenja nema bez Krsta i raspeća, te mi kao Crkva i ovu pandemiju poistovećujemo sa Krstom i stradanjem koje nas uzvodi ka Vaskrsenju i večnom životu.

Čin blagosiljanja

Post i molitva

Da li se pokazalo da zapadna civilizacija, sa svim tehnološkim dostignućima, ipak nije u stanju da odgovori ovakvom izazovu?

– Po svemu sudeći da nije spremna. To nam pokazuju dosadašnji ishodi ove pandemije i gubitak više od stotinu hiljada ljudskih života, a u čitavom svetu zaraženo je oko dva miliona ljudi. Ono što bismo mi mogli reći kao verujući ljudi, to je da samo Bog može učiniti mnogo više nego što mi sami u ovim (ne)prilikama svojim moćima uspevamo. Zato mi rešenje ovog novog pohoda smrti širom zemaljskog šara vidimo u iskonskim i predanjskim načinima rešavanja ovakvih problema: svenarodnom i svesvetskom pokajanju – postu i molitvi. Tako su se u Starom zavetu i celokupnoj istoriji čovečanstva ljudi obraćali Bogu i izbavljali se od mnogih nevolja i bezizlaza. Pitanje je samo da li je današnji svet spreman da se smiri i pokaje i iz dubine duše zavapi Bogu za pomoć. Ja se plašim da se današnje čovečanstvo više uzda u dela ruku svojih i u svoje umne i naučne moći, a zaboravlja da Bog pobeđuje i zakone prirode. Dakle, rešenje postoji, samo je potrebno da ga prepoznamo i da se dečjom prostodušnošću obratimo Onome koji je moćan i spreman da nam u svakom trenutku pomogne.

Šta je razlog tog neprepoznavanja?

– Razlog je u ljudskoj gordosti i veri u svoje sopstvene moći, a Boga smo zaboravili. Ono što je najtužnije u svemu jeste činjenica da neki ljudi idu čak dotle i govore da se ova epidemija može proširiti i kroz Crkvu i njena bogosluženja. To je dodatna tragedija i izraz duhovnog slepila današnjega čoveka. Ovo govorimo bez želje da o ikome loše mislimo, ali kao ljudi Crkve moramo da svedočimo ono što je našim pravoslavnim predanjem sačuvano, a to je da Crkva u svojim nedrima, to jest u svojoj Liturgiji daruje svetinje svetima. Daruje Vaskrsloga Hrista za život i spasenje sveta, daruje nam Život da bismo pobedili smrt. Ovu istinu moramo neprestalno i neprestalno da ponavljamo jer je nažalost postala strana mnogim ljudima, a posebno onima na Zapadu.

Sveta liturgija je božji dar ljudskom rodu

Duhovna korist

Hoće li čovečanstvo nakon ove pandemije izaći pametnije?

– Ako bismo bili svesniji smrti oko sebe, onda bi čovečanstvo trebalo posle ove epidemije da bude mudrije. Sveti Oci su govorili da je sozercanje smrti izvor najdublje mudrosti, jer nas privodi strahu Božjem koji je početak svake mudrosti. Ako bi se posle ove pandemije ljudi u pokajanju obratili Bogu Živome i istinitome, onda bi od nje bilo duhovne koristi. Ukoliko ljudi ovu pošast odmah zaborave i stanu da žive kao da Boga nema, onda se nažalost ničemu dobrom ne možemo nadati, već novim epidemijama i novim smrtima i mnogim nevoljama koje su zapisane u Otkrivenju Jovanovom.

Kako vera može pomoći običnom čoveku u ovoj situaciji?

– Nije slučajno da se u Svetom jevanđelju najviše običnim ljudima događaju čuda. Upravo zbog njihove prostodušnosti i pouzdanja samo u Boga, jer se ni u šta zemaljsko nisu mogli uzdati. Zato se u Svetome jevanđelju kaže da će mnogi prvi biti poslednji, a poslednji prvi. Šta to znači? To znači da će mnogi prvaci, u zemaljskim okvirima, predsednici država, vlada i direktori banaka i ostali prvaci političke moći, u večnosti imati drugačije mesto, a možda će čak biti i poslednji. Mnogi ovde na zemlji „ubogi Lazari“ biće veliki pred Bogom zbog svoga vrlinskog i svetog života. Zato se mi obraćamo svima da budemo svesni prolaznosti ovoga sveta i istine da svoje mesto u večnosti ne možemo kupiti služeći mamonu već samo služeći Jedinom istinitom Bogu i Crkvi Njegovoj koja je, po apostolu Pavlu, mistično Telo Hristovo.

Narod heroj

Na koji način se Vaskrs slavi u Vašoj eparhiji?

– Vaskrs proslavljamo krsnovaskrsnom radošću. Od Velikog četvrtka do Velike subote imamo pune naše crkve, gde je naš narod predokusio radost Vaskrsenja, najviše kroz Svetu tajnu pričešća. I ovaj put nas je naš narod iznenadio i obradovao sa kolikom ljubavlju i verom želi da dođe u svoje hramove na bogosluženja, uprkos određenim zabranama za kretanje i okupljanje. Njihova želja da dođu u sveti hram jasno pokazuje da oni ne mogu da žive bez liturgijske zajednice i Hrista i da njihova vera nije samo na usnama. Naš narod se po ko zna koji put pokazao kao heroj. Od litija u Crnoj Gori pa sve do borbe sa ovom najnovijom epidemijom. Duboko smo uvereni da će nam Bog pomoći upravo molitvama tih najmanjih i najneznatnijih molitvenika koji se ćutke bore za svoja verska prava, pritom ne ugrožavajući bilo koga niti bivajući pretnja bilo kome.

Za kraj, Vaša poruka srpskoj dijaspori?

– Današnji svet sve više postaje jedna globalna i virtuelna zajednica i mi pravoslavni Srbi, Srbi Svetoga Save, moramo znati da očuvamo svoje nacionalno i duhovno biće bez obzira na to gde živeli. Da sačuvamo svoj jezik i svoju kulturu i svoje sveto pravoslavlje i da neprestalno u srcima imamo svoju maticu Srbiju i svoju duhovnu majku Srpsku pravoslavnu crkvu. Držeći se njih nećemo sigurno zalutati, već ćemo biti narod blagosloven i dostojan svojih svetih predaka, kako je govorio naš sveti patrijarh Pavle. Zato pozdravljamo sve pozdravom duhovne radosti i vere u Hrista raspetoga i vaskrsloga, Pobeditelja smrti i svih epidemija, bivših i budućih. HRISTOS VASKRSE – VAISTINU VASKRSE!

Sa vernicima

Saborovanja u dijaspori

U Vašoj eparhiji je dosta vernika koji žive i rade u dijaspori. Šta je ono što ih u ovim mesecima najviše tišti i šta ih savetujete?

– Istina je da mnogo naših ljudi živi i radi u inostranstvu i hvala Bogu nisu zaboravili svoja ognjišta ni svoju rodnu grudu, već veoma često pomažu obnove naših svetinja u svojim selima i gradovima. Pored toga, održavaju se i saborovanja vernih ljudi naše eparhije u pojedinim gradovima u dijaspori, a kasnije se to sve odvija i u njihovim zavičajima širom Eparhije zvorničko-tuzlanske. Tako je bilo sve dok virus korona to nije poremetio. Mi se molimo Bogu da naš narod što češće i više dolazi u svoju otadžbinu i ne prekida veze niti sa svojom Crkvom niti sa rodbinom, jer će možda jednoga dana mnogi od njih želeti da se vrate tu gde su i rođeni. Crkva se u svojoj apostolskoj misiji brine o svim ljudima u našoj dijaspori i neprestalno ih pozivamo rečima narodnog pesnika, da ih sunce tuđeg neba neće grejati kao što ih ovo greje. Bilo kako bilo, najvažnije je da smo zajedno u okrilju Crkve, da mislimo jedni na druge i da se molimo jedni za druge.

Uski put u Život večni

Koja je lekcija koju bi čovečanstvo moralo da nauči?

– U našem narodu postoji jedna poslovica koja kaže: Bez Boga ni preko praga. To bi trebalo činiti. Bogu se jedinom i istinitom vratiti i živeti shodno Dekalogu Staroga zaveta. Ili još jednostavnije rečeno novozavetnim jezikom, da ljudi zavole Boga svoga stvoritelja i bližnje svoje kao sebe same. To je uski put Novoga zaveta, koji nas vodi u Život večni. Mi to kao Crkva propovedamo i to naše pravoslavlje svedoči svojom Liturgijom, svojim bogosluženjima i svojom pravoslavnom etikom. Pa ko ima uši da čuje, neka čuje i ko ima oči da vidi, neka vidi. Sveti Siluan Atonski, veliki ruski podvižnik na Svetoj Gori, video je čovečanstvo kao sabornog čoveka – Adama i uvek se molio za spasenje svih. Takve su sve molitve velikih podvižnika pravoslavlja.

Poštovanje odredbi o zaštiti

Sveštenstvo u Kelnu je izdalo „uputstvo“ kako da se vernici u Strasnoj nedelji i za Vaskrs mole Bogu i kod kuće.

– Mogu reći svoje skromno iskustvo iz naše Eparhije zvorničko-tuzlanske. Ovde narod, hvala Bogu, u ovom velikoposnom periodu, dolazi u crkvu na sve velike praznike koji nas privode Vaskrsenju Hristovom. Poštujemo zemaljske odredbe o zaštiti od širenja korona virusa, čime caru dajemo carevo, ali i dolazimo na sveta bogosluženja i na saborne molitve da bismo Bogu dali Božje. Toga se principa u ovo vreme držimo jer prvenstveno od Boga očekujemo pomoć u ovoj nevolji. Jedino kada je policijski čas, tada naši ljudi, hteli – ne hteli, moraju da zamene svoje saborne molitve ličnim i porodičnim molitvama. Nadamo se svakako da će ovo vanredno stanje kratko trajati i da će se Crkva vratiti normalnom životu i punoj misiji.