Paraolimpijske igre u Sidneju održane su u drugoj polovini oktobra 2000, pa je i odlazak u Australiju bio avantura, imajući u vidu tadašnju političku situaciju u našoj zemlji. Jedan od predstavnika Jugoslavije bio je atletičar Željko Čeliković (53 godine), koji se prisetio tih trenutaka, samog putovanja na najveću smotru paraolimpijaca.
– Mi smo došli u Sidnej deset dana pre Igara. Kada smo krenuli, teško smo se probijali do Beograda, tada su bile demonstracije i barikade. Sećam se da je trener Vlastimir Golubović poznavao neke alternativne pravce, pa smo nekim šumskim putevima išli automobilom okolo-naokolo i stigli do aerodroma. Bilo je baš teško da se uđe u avion. Osetila se cela ta atmosfera i u Sidneju, bilo je podela oko toga ko je za ovoga, ko je za onoga, ali nije to bilo ništa strašno.
Žal za maratonom
Na tim Igrama, na 5.000 m, zauzeo je četvrto mesto. Pored toga je na 1.500 m bio šesti, što su mu i najbolji rezultati na Paraolimpijskim igrama, na kojima je učestvovao i u Atini 2004. i u Pekingu 2008.
– Za Sidnej sam se pripremao u Užicu, trenirao sam dva puta dnevno. Želeo sam da se dokažem u takmičenju sa, da kažemo tako, “zdravim” atletičarima, da se tu iskalim i onda da odem u Sidnej u top formi. Takođe, želeo sam svima da dokažem da mi ta moja invalidnost ne predstavlja problem da budem najbolji u njihovoj konkurenciji. I tih godina sam stvarno bio dobar, nisu mogli da veruju koliko sam bio dobar. Tako sam bio blizu i te medalje na Igrama, baš blizu. Završio sam trku na 5.000 m u Sidneju na četvrtom mestu i to je tada za mene bio ogroman neuspeh. To je onaj osećaj kada znate da ste mogli mnogo više, a niste to uradili. Baš sam bio nezadovoljan. Međutim, kada se osvrnem sada, to je veliki uspeh. Od gotovo sedam milijardi ljudi na planeti, ja sam uspeo u nečemu da budem četvrti. Tako sam, eto, mnogo godina kasnije shvatio koliki je to uspeh.
Međutim, ostala je žal što nije trčao maraton te 2000, kako kaže, krivicom drugih:
– Mene je oštetio naš paraolimpijski komitet koji je tada bio, da kažem tako, “u povoju”. Nije bila ispoštovana procedura oko prijave, nisu dobro čitali, pa sam ostao na dve discipline, umesto na tri. A, ja sam se pripremao najviše baš za maraton, u kojem sam imao značajne rezultate. Kada sam saznao da ne mogu da se takmičim u maratonu, toliko sam bio revoltiran da sam rekao da hoću da se vratim.
Treninzi kao štedna knjižica
Takav propust je doneo trenutno razočaranje, ali nije demotivisao našeg sagovornika koji je naglasio kako je uvek gurao napred, bez obzira na to koliko je teško, a nekada i nemoguće. Tako je već 2001. doneo tri medalje sa EP u holandskom gradu Asenu: srebra iz trka na 1.500 i 5.000, kao i bronzu na 800 m. Pored toga, i ranije spomenutog srebra sa Svetskog prvenstva, tokom karijere je osvojio još sedam medalja na kontinentalnim takmičenjima, a ima priznanja i sa niza drugih nadmetanja. Po završetku takmičarske karijere, u 2011, Čeliković se potpuno posvetio trenerskom poslu, kako bi atletici vratio makar malo onoga što je ona njemu dala, pa tako i kroz rad u AK Užice i Klubu za sport i rekreaciju invalida Stari grad:
– Pokušavam da objasnim deci i roditeljima da samo vrhunski rad donosi vrhunski rezultat. Kada vidim da se dete trudi, radi i da je talentovano, odmah želim da radim sa njim što više, kako bih mu dao dodatni motiv, ulio dodatno samopouzdanje. Jedan od primera požrtvovanosti je, eto, kada je mojoj takmičarki Tamari Mićević lekar rekao da može, zbog povrede, da trči samo uzbrdo. Tako je ona išla tri i po kilometra uzbrdo, pa sam je vraćao kolima dole i tako četiri puta.
Kako ističe Željko, sport je mnogo lep, ali i mnogo težak.
– Da bi uspeo moraš da budeš uporan, tvrdoglav, lud, ali je isto tako bitno i da maštaš o budućnosti. Rad će sigurno dati rezultate, ali niko ne može da zna da li će se isplatiti. Oduvek mislim da je trening kao štedna knjižica, gde ti štediš i ne znaš kada će ti i da li će ikada zatrebati. U sportu moraš da budeš 24 sata, trening traje čitav dan, a ne samo sat vremena. Sve je bitno – odmor, hrana, vitaminizacija, sve to utiče na uspeh – zaključio je Čeliković.
Kad Vlastimir vodi navijanje
Trener Vlastimir Golubović je bio velika podrška našem sagovorniku i u Sidneju.
– Na stadionu je bilo 80.000 ljudi kada sam trčao i ništa nisam čuo, osim u jednom trenutku povike “Čelik, Čelik!” iz publike. Kad ono, moj ludi selektor Vlastimir je animirao decu tamo da to viču. To mi je baš ostalo u sećanju, bilo je zanimljivo. Inače, to su bile najbolje Igre na kojima sam učestvovao ne samo zbog rezultata, već i što se tiče organizacije takmičenja, publike, stadiona – svega – naglasio je Čeliković.
