Nepojavljivanje na podijumu namenjenom osvajačima medalja na Igrama u Rimu teže je palo zato što je Jugoslavija tih godina bila redovna među osvajačima medalja, a žetva je krenula tokom pedesetih godina prošlog veka.
Boris Čukvas (87), koji je odigrao 150 utakmica za vaterpolo reprezentaciju Jugoslavije, ima dva srebra sa Evropskog prvenstva, u Budimpešti 1958. i u Lajpcigu 1962, kada je podeljeno drugo mesto sa ŠSR, što je bio jedinstven slučaj, kao i zlato sa Mediteranskih igara u Bejrutu 1959. Izvesno je da bi bilo i više odličja, ali je Svetsko prvenstvo počelo da se organizuje tek sedamdesetih godina prošlog veka, pa je jedina prilika na planetarnoj sceni bila na Igrama. Takođe, kao prvi trener nacionalnog tima, Čukvas je osvojio bronzu na kontinentalnom turniru u Barseloni 1970.
– U to vreme, EP je po kvalitetu bilo na nivou OI, gde se znalo da će među prvih četiri-pet selekcija uvek biti one iz Evrope. Mi smo tu bili u vrhu i zato, kada se pogledaju drugi rezultati koje je naša vaterpolo reprezentacija imala tih godina, jasno je zašto je četvrto mesto definitivno neuspeh. Kada je reč o EP u Mađarskoj, mi smo zaslužili zlato, koje nam je oteto, o čemu nismo previše pričali. To je normalno, ako može tako da se kaže, kao što je bio slučaj i sa Italijanima u Rimu, sudije su u vaterpolu mogle svašta da urade – rekao je Čukvas.
Radost bez medalje i u Meksiku 1968.
Naš sagovornik je bio i na Olimpijskim igrama u Meksiko Sitiju 1968, kao član stručnog štaba i svedok prvog zlata Jugoslavije, posle tri srebra. Međutim, nema medalju, pošto se dodeljivala jedino saveznom kapitenu. U finalu je pobeđen ŠSR (13:11, posle produžetaka), a u polufinalu najveći rival – Mađarska (8:6), koja se na četiri prethodna izdanja Igara našla stepenik iznad Jugoslavije.
– Dugo smo čekali zlato i drago mi je što smo “razbili” glavnog favorita, reprezentaciju koja je bila naš najveći konkurent dvadeset godina unazad – i to više nego što rezultat pokazuje! Imam utisak da su nam odgovarali klimatski uslovi u Meksiku, o čemu govori i zlato i srebro Đurđice Bjedov u plivanju, iako nije bila favorit.
Sjaj Jadrana i Partizana
Tokom vaterpolo karijere, Boris Čukvas je imao još više uspeha na klupskom nivou, a vezao ih je za Beograd i Herceg Novi, gradove za koje kaže da su i danas njegove dve ljubavi i dve kuće. U Jadranu je bio među najzaslužnijima za jedine dve titule prvaka u periodu do raspada SFRJ – 1958. i 1959, što i danas pamte u tom gradu. Sa crno-belima je osvojio niz trofeja, kao igrač i igrač-trener. Među njima je pet titula prvaka Jugoslavije, kao i prve tri od sedam šampionskih kruna Partizana u Evropi – 1964, 1966. i 1967. Te radosti, brojne u oba grada i nacionalnom timu, delio je Pop, kako su ga zvali, sa čovekom kojeg je upoznao u ranoj mladosti i sa kojim je ostao veliki prijatelj decenijama – Milanom Muškatirovićem, čuvenim golmanom, srebrnim sa Igara u Tokiju 1964.
– Gale i ja smo bili ne samo prijatelji, ni rođena braća nisu bila toliko bliska. To su govorili i ljudi oko nas. Družili smo se intenzivno do kraja njegovog života, porodično i ovako. U istom timu smo igrali, u reprezentaciji smo bili zajedno. Šta da vam kažem… Videli bismo se ujutru na treningu, pa onda išli i na večeru zajedno. Gotovo o svemu smo mislili isto, nikada nije bilo nekih nesporazuma, sve smo lako rešavali, spontano – sa mnogo emocija priča Čukvas.
Učestalo podizanje šampionskih pehara zasitilo je Čukvasa do te mere da mu se u jednom trenutku više nije ulazilo u bazen. Bio je to znak za legendarnog vaterpolistu da je vreme da kaže da je dosta, posle čega je ostvario značajne uspehe u privredi.
– Onaj ko se bavi sportom, sigurno zna. Meni se to desilo i u Jadranu, kasnije i u Partizanu. Koliko god imali kvalitetne vaterpoliste, u jednom trenutku dođe do zasićenja. Osvojili smo sve što je moglo da se osvoji i onda je teško igrati svaku utakmicu kao što ste radili godinama. Posle toliko godina sam prestao da igram, pošto više nisam mogao da ulazim u vodu, nije bilo motivacije… Međutim, rođen sam kao takmičar i tako sam pristupao i narednom poslu. Naravno, vaterpolo i sport uopšte sam nastavio da pratim iz drugog ugla do danas – zaključio je Čukvas.
