Od trećeg razreda osnovne škole Miloš Cvetković (32) iz Surdulice zavoleo je sport i to boks, za koji i danas kaže da je plemenita sportska veština. U sedmom razredu počeo je da se takmiči, a prvu medalju i to zlatnu, osvojio je 2005. godine u bantam kategoriji na prvenstvu jugoistočne Srbije u Prokuplju. Kasnije je menjao kategorije ali je ostao uspešan borac, okitio se brojnim medaljama sa najjačih takmičenja. Kad je došlo vreme da bira između sporta i školovanja, odabrao je studije i ne kaje se.
Višestruki je prvak tadašnje Državne zajednice Srbija i Crna Gora, a kasnije i Srbije, a na Balkanskom prvenstvu u Mostaru osvojio je bronzu.
Teška odluka
– Tada je za mene boks bio sve i pripremao sam se za nekoliko velikih takmičenja i prvenstava. Prvo na redu bilo je Svetsko juniorsko prvenstvo u Marakešu u Maroku. Srbija je imala kvalifikacioni dvomeč sa Ukrajinom, ja sam za protivnika imao Ševčuka, koga sam pobedio, a on je kasnije bio drugi na Olimpijskim igrama. Posle tog takmičenja, u kalendaru je bilo Evropsko kadetsko prvenstvo u Moskvi u Rusiji i ja sam bio kapiten naše reprezentacije, da bi na kraju trebalo da idemo na Svetsko prvenstvo u Čikago u SAD. Sva ta tri prvenstva su zbog nedostatka para otpala i to je za nas bilo veliko razočarenje. Roditelji su me podržavali, finansirali putovanja, čak su podizali kredite i zaduživali se zbog mog boksa. Kada je došlo vreme da se donosi odluka šta dalje u životu, prednost sam dao školovanju, iako sam bio vrlo perspektivan bokser – govori za “Vesti”dr Miloš Cvetković, danas ortoped u specijalizovanoj Asklepios klinici u Bad Abahu kod Regenzburga.
Za Miloša, koji je tada bio član Bokserskog kluba Srbija iz Surdulice i jedan od najvećih talenata u svojoj generaciji, to je bila teška odluka, ali i jedina ispravna.
– Upisao sam studije na Medicinskom fakultetu u Nišu i posle šest godina, 2014. sam diplomirao. Dve godine sam volontirao u bolnici u Surdulici, a posle toga još dve godine bio sam sportski lekar u FK Radnik. Tražio sam posao u Surdulici i želeo da ostanem kod kuće iako je moja generacija već odlazila na Zapad. Mene je zanimala anestezija, ali za to nije bilo mesta i prilikom jedne posete kumovima u Nemačkoj oni su mi predložili da dođem ovde. Počeo sam da učim nemački i 2018. godine u Klinici Vajden ponudili su mi posao. Jedno vreme sam radio na ortopediji u Valdsasenu, koja je u martu prošle godine zatvorena zbog pandemije virusa korona. Kratko vreme bio sam u kovid-bolnici u Tiršenrojtu, a od jula prošle godine radim u centru za reumatsku i ortopedsku rehabilitaciju u Bad Abahu kod Regenzburga – prepričava nam svoj put od Surdulice do Nemačke.
U Bad Abahu trenutno živi sa suprugom Andrijanom, koja je iz Prokuplja. Njih dvoje su u braku od juna prošle godine, a Andrijana je master hemije i priprema se da traži posao.
Oprezno u rekreaciju
Klinika na kojoj Miloš radi svrstana je među stotinu najuspešnijih ustanova specijalizovanih za ortopediju i reumatologiju u svetu. Ističe da je zadovoljan kolektivom posebno jer ima veliki broj kolega sa prostora bivše Jugoslavije. Miloš kaže da su zbog korone uvedena stroga pravila za pacijente koji dolaze na kontrolu. Onom za koga se posumnja da je zaražen virusom sledi izolacija, a onda i smeštanje u kovid-bolnicu i dalje lečenje.
Svakodnevni posao dr Miloša Cvetkovića je susret sa mlađim i starijim ljudima koji imaju probleme zbog ortopedskih bolesti i povreda u saobraćaju ili sportu, ali i onih koji dolaze na rehabilitaciju.
– Ortopedija gde ja radim svakodnevno se bavi operacijama, rehabilitacijom i izradom svih vrsta proteza. Sada nam manje dolaze profesionalni sportisti zbog povreda, ali ima više mlađih, ljudi srednjeg i kasnijeg doba koji se povređuju u pokušaju da se bave sportom. Moj savet svim rekreativcima je da slušaju glas i puls svoga tela, da ne preteruju i da im rekreativno bavljenje sportom čini zadovoljstvo i da se osećaju dobro. Konkretno, mnogo ima onih koji kreću sa trčanjem, što je svakako dobro i korisno, ali treba imati na umu da se i za trčanje treba lagano pripremiti, birati meku podlogu i pravilnu obuću. Trening, odnosno trčanje, treba da bude dozirano i u granicama mogućnosti organizma, jer samo tako sport će biti zadovoljstvo i važan detalj u očuvanju opšteg fizičkog i psihičkog zdravlja – poručuje dr Miloš Cvetković.
I brat u ringu
– U vreme dok sam bio uspešan u boks klubu Srbija u Surdulici, taj sport je zainteresovao brojne mlade ljude. Tako je naš klub prvi put učestvovao na Prvenstvu Srbije u boksu, osvojili smo najviše medalja i proglašeni za najuspešniji klub na šampionatu. Neizbrisiv sportski trag u BK Srbija ostavio je naš trener Saša Radosavljević. Bila je to naša prva takmičarska generacija, a zanimljivo je da su tada u klubu bila još trojica Cvetkovića, među njima i moj brat – priča Miloš.
Odbio poziv Kačara
– Jedno vreme sam trenirao sa seniorima reprezentacije Srbije među kojima je bio Tadija Kačar. Negde u vreme kada sam se odlučivao između boksa i fakulteta, stigao mi je poziv BK Vojvodina i Tadije Kačara da dođem kod njih. Naravno, to mi je bilo vrlo zanimljivo, ali je ipak pobedila odluka da studiram i tako je završena moja bokserska karijera. Mogu danas da kažem da je to bilo lepo vreme, stekao sam korisna životna iskustva, nisam imao povreda i iskreno žalim za tim vremenima – priznaje Cvetković.
Korona je pošast ovog doba
– Bilo je raznih bolesti i ranije, ali virus korona je prava pošast u celom svetu i još nema jasnog odgovora dokle će sve ovo trajati. U toku su preispitivanja i analize, ali procenjujem da će ova godina biti kao i prošla, odnosno da će se zbog niskog procenta vakcinisanih teško dostići cilj o kolektivnom imunitetu. Do kraja godine teško će biti bilo gde u svetu dostići stanje kolektivnog imuniteta – procenjuje dr Miloš Cvetković.
