Muziku je zavoleo kao dečak, a pred kraj osnovne škole je shvatio da je ljubav smenljiva kategorija i da jednu može da zameni drugom, pa je fudbal zamenio gitarom. Sredinom oktobra, dok je miholjsko sunce obasjavalo Banjaluku i izmamilo mnoštvo ljudi u centar grada, u bašti najvećeg hotela sedeo je Kemal Monteno sa prijateljem. Pričali su i smejali se starim dogodovštinama, tu i tamo neko od prolaznika bi prepoznao popularnog kantautora, ali nisu mu prilazili iz pristojnosti.
Šta se promenilo u Banja Luci i uopšte u BiH u odnosu na neka starija vremena?
– Upravo o tim starim, dobrim vremenima i pričamo. Nekada je bio pravi merak doći u Banjaluku ili bilo koji grad u velikoj Jugoslaviji, ozbiljnoj državi. Bila su to zlatna vremena. U to vreme svi su se ljudi voleli, jedni drugima pomagali, a vesela mladost nije bila razuzdana i nepristojna. Kad bih stigao u neki grad, ljudi su mi prilazili, zdravili se i bili nekako topli, prisni i ljubazni. Nažalost, nema više te raje, ne znam šta se dogodilo sa njom. Pojavili su se neki novi, drugi ljudi i pregazili stara dobra pravila kućnog vaspitanja, koja su nekada važila. Tada se znalo ko je gost, a ko domaćin. Nažalost, ti novi ljudi, koji su se pojavili niotkuda, nisu se osvrtali na kulturu i ponašanje domaćina, već su uveli svoja nabusita i sumnjiva pravila, kako ono naši stari govoriše, došli divlji, isterali pitome. Upravo je tako na Balkanu, odnosno u celoj našoj staroj Jugi… Tako je i u Zagrebu i u Podgorici i u Splitu, i u Ljubljani, ma svuda i to je ono što mi smeta.
Prva ljubav
Da li li vam je supruga Branka i dalje najveća stvaralačka inspiracija?
– Naravno, moja Branka je prva, a za njom dolaze moja deca, unuci. Ipak, Branka je posebna i specifična, moja ljubav, moja snaga, moj najveći prijatelj i najveća strast! Branka i ja smo se upoznali na sarajevskom korzou. Imala je samo 17 godina, a ja dve i po godine više od nje. Od trenutka kada smo se upoznali znali smo da smo suđeni jedno drugom, a da nismo pogrešili, potvrđuje to što smo i dan-danas zajedno. Venčali smo se kada sam izašao iz vojske 26. juna 1971. godine. Naredne godine u februaru nam se rodila ćerka Adrijana, a dve godine kasnije i sin Đani.
Izgleda da ste jugonostalgičar i da se ne mirite sa savremenim načinom života i tim nekim novim pravilima?
– Ko bi se zdrave pameti mirio sa nečim što je loše. Želim da se volimo i poštujemo, da smo raja i da se družimo, da se smejemo. Joj, kako nam je fino bilo, kakva smo raja bili! Ima u jednoj mojoj pesmi stih, koji govori baš o tim vremenima: "Nismo imali ništa, al' smo imali sve."
Muči vas nostalgija za prošlošću?
– Joooj, stalno plačem za starim dobrim vremenima. Mislim da sam se od jugonostalgije razboleo. Nikada i niko normalan ne bi rasturao onakvu državu, kakvu smo mi imali! Kao Jugosloveni smo bili poštovani i cenjeni svuda u svetu, a danas smo podeljeni, ograđeni, kuburimo sa besom i siromaštvom, a leka nigde, jer svaka Titina republika postala je državica, ubijena bedom i lako je gazdovati njom i narodom. Nisam iz te priče, vratite mi vreme ljubavi i moje raje. Grozim se ovih podela: mi smo mi, a vi ste vi, oni su oni, tako da više ni ne znam ko je, ko! Tako da su ljudi mog kova zbunjeni i povukli se u sebe, ustuknuli pred ovim nabusitim. Došlo neko čudno vreme da danas više ne znam ni ko sam, a ni šta sam…
Ipak i pored tih podela, važite za pevača koji peva i Srbima i Hrvatima i Bošnjacima, da li vam to neki zameraju?
– Bilo gde da pevam, osećam se svoj na svome i tu vrstu podela ne prepoznajem kod svoje publike. Ne pevam Hrvatima, Srbima, Slovencima, Bosancima, Makedoncima, već pevam onima koji razumeju moja osećanja. Pevam mojim Jugovićima, pa kome se sviđa on dođe, a kome se ne dopada, on ne dolazi. Podele me ne interesuju i družim se sa onima koji razmišljaju i osećaju se kao ja. Meni treba ljubav istomišljenika, a ne onih koji bi da se svađaju!
Preturili ste preko glave i tešku bolest.
– Najtužniji period mog života je bio april 1992. godine, kada se raspala bivša Jugoslavija. Obišao sam ceo svet, ali nigde nisam video lepšu zemlju. Ponosan sam na sve susrete sa predsednikom SFRJ Josipom Brzom Titom. Mada ga nisam lično upoznao, pevao sam mu krajem 1970. godine u Bugojnu. Tito je bio u lovu, a Davorina Popovića i mene su uveče pozvali da predsedniku otpevamo nekoliko pesama, joj moje tadašnje radosti. Od tuge za Jugom sam se razboleo. Teške godine donele su i narušeno zdravlje, pa su mi pre 20-ak godina ustanovili dijabetes, a onda su došli problemi sa srcem i sada čekam novi bubreg, a u međuvremenu povremeno skočim na dijalizu.
Kancone i sevdalinke
– Kemal Monteno je rođen 17. septembra 1948. godine a na brdu iznad stadiona Koševo proveo je najveći i najlepši deo detinjstva. Otac Kemala Montena, Italijan Osvaldo, i majka Bahrija, bili su zaposleni na Koševu. Otac je govorio samo italijanski, pa dok je Kemal odrastao, pevao mu je italijanske pesme, a majka sevdalinke. Tako se Kemal zarazio sa obe vrste muzike, pa se u njegovoj muzici prepoznaju i italijanske kancone i sevdalinke.
– Karijeru je počeo na muzičkom festivalu u Subotici sa Josipom Lisac, Zlatkom Golubovićem i drugima, a 1965. godine je na tom festivalu i pobedio. Posle dve godine, počeo je da piše muziku i tako je nastala njegova prva pesma "Lidija" sa kojom je pobedio na sarajevskom Šlageru sezone. x Učestvovao je na mnogim festivalima u Zagrebu, Beogradu, Splitu i uglavnom osvajao prva mesta.
– Pisao je pesme i za druge, za Indekse, Zdravka Čolića, Terezu Kesoviju i mnoge druge. Najveći hitovi su: "Dušo moja", "Jedne noći u decembru", "Šta sam skrivio", "Sinoć nisi bila tu"…
