Kad se setim Srbije, vidim Belog anđela, poručio je istaknuti pisac, nobelovac Peter Handke, pošto je protekle nedelje ovenčan srpskim Ordenom Karađorđeve zvezde prvog stepena i objasnio da anđeo pokazuje praznu grobnicu i time kaže da je Hristos vaskrnuo.
Da je veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda, Handke je dokazao mnogo puta do danas, zbog čega je poznat srpskoj javnosti, pa je jednom prilikom primetio da ga u Srbiji više vole nego što ga čitaju. Na udaru je nekih krugova Zapada, a zamerano mu je da je devedesetih bio na strani Slobodana Miloševića koga je kasnije posetio u Hagu, ali je odbio da bude svedok njegove odbrane. Ipak je 2006, uoči sahrane u Požarevcu, održao govor. Osuda je bilo i kada je putujući u BiH, napisao esej “Pravda za Srbiju” u kome se zalagao protiv svaljivanja krivice za sukobe, samo na srpsku stranu. Bio je veliki protivnik bombardovanja SRJ koje je nazvao zločinom. Kad su počeli napadi NATO-a, došao je u Srbiju, u znak protesta vratio Bihnerovu nagradu, iščlanio se iz Katoličke crkve, a od nemačkog ministra Rudolfa Šarpinga, zahtevao da mu vrati sve njegove knjige. Kad je dobio Ibzenovu nagradu 2014, u Norveškoj je krenila žestoka kampanja protiv njega, što je bio na strani Srbije, a na neki način se repriza desila 2019, pošto je obelodanjeno da je laureat Nobelove nagrade za književnost.
Peter Handke je nemačko-slovenačkog porekla. Rođen je 1942. u Grifenu u Koruškoj, a odrastao je u tom austrijskom mestu i Istočnom Berlinu. Publikacija “Baklja” je njegov prvenac iz srednjoškolskih dana, a kao student u Gracu se pridružio književnoj grupi Forum Gradski park. Leta 1965. je objavio prvi roman “Stršljeni” i tada napušta studije da se posveti pisanju. Pažnju je skrenuo je 1966. kada je u Njujorku optužio literarnu Grupu 47 za “opisnu impotenciju” a potom je do kraja osamdesetih osim romana, napisao više od 70 proznih radova i 20 pozorišnih dela, a oprobao se kao esejista, liričar, scenarista, prevodilac i režiser.
U teatrima širom sveta već decenijama se igraju predstave prema njegovim tekstovima, a Vim Venders je ekranizovao njegov roman “Golmanov strah od penala”, kao “Nebo nad Berlinom”. Njegovi eseji o Srbiji su najtemeljnije i najsadržajnije kritike medija pisane poslednjih godina. Dobitnik je niza međunarodnih priznanja, među kojima nagrada “Tomas Man”, “Franc Kafka” i američke nagrade za književnost. U Srbiji je dobio i Orden Njegoša, a u Srpskoj Orden na lenti. Izabran je 2012. za stranog člana SANU, a Udruženje književnika Srpske proglasilo ga počasnim članom 2019. Posebnu plaketu Disovog proleća je dobio 2013, a Veliku nagradu Ivo Andrić” Andrićevog instituta u Višegradu 2020.
Austrijski Književni arhiv i Narodna biblioteka su otkupile rukopise iz poslednje dve decenije Handkeovog stvaralaštva, a 2008. je stavio na raspolaganje 66 svezaka dnevnika Književnom institutu u Marbahu.
Osim u Gracu i Berlinu, živeo je u Diseldorfu, a kasnije u Parizu, Kronenbergu i SAD, a od 1990. živi u francuskom gradiću Šavilu blizu Pariza. Ženio se dva puta i ima dve ćerke, iz prvog braka Aminu, a iz drugog sa francuskom glumicom Sofi Semin, Leokradiju.
