B. M.
Krepka starina: Đorđe Mihajlović

Retko koja poseta Svetoj Gori, Solunu i letovalištima na Halkidikiju i okolini za naše ljude iz Srbije i Republike Srpske prođe bez odlaska na Srpsko vojničko groblje u Solunu, koje najčešće zovemo Zejtinlik.

Ovih dana na tom svetom mestu sećanja, tuge i ponosa bila je grupa hodočasnika iz Minhena i Vajdena. Već posle ulaska na groblje okruženo čempresima sa Hilandara, primetili smo na levoj strani u hladu čika Đorđa Mihajlovića sa povećom grupom turista iz Srbije pristiglih autobusom.

U potpunoj tišini čika Đorđe je držao čas istorije, a oni koji su ga slušali i gledali ozbiljnih lica pažljivo su upijali svaku reč i detalj mnogo puta ispričane priče o golgoti i stradanju srpskih rodoljuba u Velikom ratu. Među slušaocima bilo je mladih, koji su takođe s velikom pažnjom slušali nadaleko poznatog čuvara Srpskog vojničkog groblja u maskirnoj košulji s šajkačom na glavi. Krepki starac od 91 godinu je govorio o herojstvu i žrtvi srpske vojske u Velikom ratu i osam hiljada onih čije su kosti ovde sahranjene.

Toma Branković iz Vajdena je ovde peti put.

– Svaki moj dosadašnji dolazak na Svetu Goru bio je ujedno i poseta Srpskom vojničkom groblju u Solunu. Ovaj put video sam dosta promena u kosturnici. Lepo je sve uređeno, a ono što je bilo okolo sklonjeno je i ostale su samo najvažnije stvari. Za mene je svaki dolazak ovde ujedno i svojevrsni čas istorije o vremenu velikog stradanja Srba, ali i njihovog velikog herojstva i žrtve – ističe Branković.

Dok je tekao taj čas istorije, ponekom bi pogled odlutao na nepreglednu poljanu spomenika srpskim herojima. Ovde su mnogi shvatili da i Srbi imaju svoje junake i heroje, mučenike i stradalnike za slobodu i čast otadžbine, one kojima su imena, činovi, ime jedinice i godina smrti poznati i ispisani na krstovima i one čija su imena i sve ostalo nepoznati. Tihim šapatom neko reče da ga ovo groblje sa krstovima srpskim vojnicima podseća na antiratni film „Kosa“ („Hair“).

Novi izgled kosturnice

Obnovljena kosturnica

I dok na jednoj strani teče priča kojom čika Đorđe drži pažnju grupe koja ga je okružila, u neposrednoj blizini skoro kao senka promiče njegov pomoćnik Predrag Nedeljković. On primetno hramajući odlazi do ulaza u kosturnicu koja je dobila drugačiji i uređeniji izgled.

O tome i počinjemo razgovor s čovekom koji već šest godina sa vremešnim čika Đorđem brine o groblju. Osim što hramlje, prvo što se primeti su njegovi dlanovi, ogrubeli od svakodnevnog fizičkog rada, a brojni žuljevi na njima govore o kakvom se poslu radi.

– Kosturnica je u novom ruhu, poslove su izvodili Grci, a ja sam bio u komisiji za izvođenje radova. U kosturnici je urađeno svetlo, sve je okrečeno, deo koji se urušavao je saniran. U 79 kutija sakupljene su stvari koje su bile ovde, jer Republički zavod za zaštitu spomenika kulture i Ministarstvo kulture imaju nameru da prave muzej – kaže Predrag Nedeljković.

On dodaje da je sve ovo urađeno i zbog obeležavanja godišnjice proboja Solunskog fronta.

– Poslednja subota u septembru obeležava se kao dan proboja Solunskog fronta, ove godine to je 101. godišnjica i mi je zbog saveznika tako obeležavamo, iako je to istorijska greška, jer je tačno da je početak proboja Solunskog fronta bio 12. septembra 1916. godine, dakle to je 103. godišnjica. Na obeležavanje dolaze delegacije Srbije, Republike Srpske i Ruske Federacije i uvek se kreće sa našeg groblja koje zauzima centralno mesto, jer su Srbi imali najveće gubitke u Velikom ratu i proboju Solunskog fronta.

Bila je ovo prilika da od našeg sagovornika čujemo podatke čiji su sve vojnici sahranjeni u Srpskom vojničkom groblju. Te podatke je Predrag obradio i sistematizovao i priprema knjigu o Srpskom vojničkom groblju, njegovim posetiocima i istoriji ovog svetog mesta.

Nandor Samek, Branko Tufegdžić, Milan Lazić i Toma Branković

Pali za otadžbinu

– S leve strane od ulaza posle srpskog groblja, nalazi se italijansko groblje, oni su bili saveznici u Velikom ratu, a kasnije su se uključili 23. maja 1915. godine. U njihovom groblju sahranjeno je 3.280 Italijana i 519 nepoznatih vojnika. Dalje je englesko groblje u kome je sahranjeno 1. 648 Engleza, Škota, Velšana, Australijanaca, Novozelanđana i vojnika zemalja Komonvelta – navodi Predrag.

On dodaje da se u sastavu Srpskog vojničkog groblja nalazi i rusko groblje.

– Tamo je sahranjeno 396 Rusa među kojima su i dva generala. Između ruskog i našeg groblja je i groblje interniraca iz Drugog svetskog rata gde su položena tela 129 poznatih i 250 nepoznatih vojnika. Na francuskom groblju sahranjeno je 8.089 vojnika. Među njima su i oni iz francuskih kolonija, a na spomeniku piše da su umrli za Francusku, dok u našoj kapeli piše da su naši vojnici pali za otadžbinu, što je ogromna razlika – ukazuje naš sagovornik.

Zanimljivi su još neki podaci o Velikom ratu, koje Predrag Nedeljković „sipa kao iz rukava“.

– Ovde je sahranjeno tačno 21.117 vojnika. Srbija je u Velikom ratu izgubila tačno 1. 247.435 stanovnika, od ukupno četiri miliona stanovnika što je 29 posto stanovništva. To je procentualno najveći gubitak stanovništva u Velikom ratu, a 62,5 posto muške populacije uzrasta od 15 do 55 godina izginulo je, odnosno svaka druga muška srpska glava. Tada je trebalo 100 godina da se Srbija vrati na pređašnje stanje po broju stanovnika. Ali, posle toga su nastali dalji gubici stanovništva u Drugom svetskom ratu i u ratu devedesetih godina. Tako je stradalo 311.112 dece do 15 godina a 58.000 srpske dece ostalo je bez oba roditelja.

Ispunjena životna želja

Utisci posle posete Srpskom vojničkom groblju u Solunu su pomešani, jer to je mesto sećanja, divljenja, ponosa i tuge koje svako na svoj način doživljava.

Prvi put je Svetu Goru i manastir Hilandar posetio Milan Lazić iz Minhena.

– Moja životna želja bila je da posetim Hilandar i Srpsko vojničko groblje. Sada mi se ta želja ispunila i presrećan sam, pogotovo kada sam bio sa čika Đorđem koji me je pitao odakle dolazim. Kada sam mu pomenuo Majevicu i prezime Lazić, rekao mi je da je više Lazića sahranjeno u kosturnici i na groblju. Nisam mogao da zadržim suze i pravu provalu emocija. Imao sam unutrašnju potrebu da sve to vidim i posle svega toga osećam se nekako smireno – priznaje Milan Lazić.

Toma Brajković kaže da ga je oduševilo to što vidi veliki broj odraslih i mladih ljudi iz Srbije.

– Važno je da mladi ljudi uče o tome šta su Srbi, Srbija i srpska vojska učinili i žrtvovali za slobodu. To ne sme da se zaboravi, nego treba da se prenosi generacijama i da se čuva. Mene oduševljava i čika Đorđe Mihajlović, koji sa 91 godinom ne želi podršku i pomoć prilikom penjanja uz stepenice spomenika na groblju. Svaki put kada sam dolazio ovde bio sam uzbuđen, skoro kao prvi put – navodi Brajković.

Među onima koji su Zejtinlik posetili prvi put je i Branko Tufegdžić iz Minhena. On je u kosturnici našao prezimena nekoliko svojih predaka ovde sahranjenih, a stradalih u Velikom ratu. To je bio trenutak koji će pamtiti do kraja života, a ponos što su i njegovi prezimenjaci među osam hiljada sahranjenih Srba bili učesnici Velikog rata ispunio mu je srce i dušu. Posle posete Svetoj Gori, Hilandaru i Zejtinliku, prepun utisaka je ponavljao da sve ovo treba videti još koji put. S njim su se saglasili oni koji su kao i on prvi put bili tu, ali i oni koji imaju više poseta Atosu, Hilandaru i Srpskom vojničkom groblju u Solunu.

Spomenik za Keti Harli

– Jedina žena koja je sahranjena na savezničkom groblju je Engleskinja Keti Harli koja je bila sa Srbima, stradala je 7. marta 1917. godine prilikom bombardovanja Bitolja od strane Bugara. Zato su joj Srbi podigli spomenik koji se razlikuje od ostalih, na njemu je ne samo nadgrobna ploča, nego i veliki krst kao na našem groblju i na njemu piše ćirilicom zahvalnost srpskog naroda uz jedan stih. Ona je sahranjena u oficirskom redu, ali se malo zna da je ona bila rođena sestra glavnokomandujućeg na Zapadnom frontu maršala Džona Frenča – navodi Predrag Nedeljković.

Kilometri krvi

– U Velikom ratu je stradalo više od 16 miliona ljudi, u ratu je direktno učestvovalo 36 država, tri četvrtine čovečanstva bilo je uvučeno u rat. Ratovalo se u Evropi, ali i u Aziji i Africi tačno 52 meseca. Srpski sanitetski general Dimitrije – Mita Petrović je sve to ovako opisao: po čoveku ide šest litara krvi, a to je tačno 7. 800.000 litara krvi. To je 780 vagona po 10 tona što čini kompoziciju dužu od četiri kilometra prolivene srpske krvi u Velikom ratu – kaže Predrag.

Zejtinlik i turska pijaca

– Mnogi prave grešku kada govore gde se nalazi Srpsko vojničko groblje. Zejtinlik je arapsko-turska reč što u prevodu znači maslinjak i ovde ranije nije bilo ničega, jer ne bi tu mogli da nastanu bolnica i groblje. Mesto koje se stalno pominje kao turska pijaca gde se prodavalo maslinovo ulje, nalazi se nedaleko od našeg konzulata i zove se Ladadika i nema nikakve veze sa mestom gde se nalazi Srpsko vojničko groblje – objašnjava Predrag.