Velika muka i nemaština naterale su Miloša Jovanovića, teško bolesnog i siromašnog ratnika sa Košara, žitelja zabitog sela Troštice na Goliji, da još jednom, početkom nove 2023. godine, zatraži pomoć dobrih ljudi, posebno svojih saboraca iz Srbije i Crne Gore i čitalaca “Vesti” iz belog sveta koji su mu poslednjih godina najviše pomogli.
Ponovo je ovaj hrabri branilac Srbije u nevolji jer od socijalne pomoći, manje od 100 evra, ne može da izmiri dug za struju, a pošto nema nikakva druga primanja, ne može ni da kupi lekove, nabavi brašno i druge namirnice i prehrani sebe, bolesnu majku Rosu i sestru Marinu. Posebno ga je, kaže, zabrinulo nedavno upozorenje novopazarske elektrodistribucije da će mu, ako hitno ne izmiri dugovanje od oko 300 evra, isključiti struju.
– Samo mi još fali da, pored svih drugih muka, ostanem u mraku. Ta opasnost stalno mi je nad glavom jer, iako trošimo vrlo malo kilovata (nekoliko sijalica, TV, veš-mašina i frižider), ne mogu da platim račune za struju. Jednostavno, nemam od čega – jada se Miloš i naglašava da se dug brzo udvostruči u utrostruči, da stižu i kamate i da iz dana u dan zapada u sve veće nevolje.
– Bilo je obećanja iz Novog Pazara i Beograda da će mi, dok ne dobijem invalidsku penziju, bar svetlo biti besplatno i da mi zbog dugovanja neće seći struju. Nažalost, ništa od toga, kao da ovoj državi ništa nisam dao, ja prolivao krv na Kosovu za Srbiju i izgubio živce i zdravlje, a država meni siromašku i teškom bolesniku ne može da obezbedi ni svetlo – dodaje Miloš.
Zbog strahota i trauma koje je kao golobradi vojnik preživeo u bitkama na srpsko-albanskoj granici, Miloš je teški invalid. Zbog metaboličkih i hormonalnih poremećaja, iako je pri povratku sa Kosova imao samo 20 godina i 70 kilograma, ugojio se na čak 160 kila, teško se kreće, ima ozbiljne probleme sa srcem i stomačnim bolestima, a da nevolja bude još veća, suočava se i sa ozbiljnim psihičkim krizama.
– Svi u kući smo nesposobni, majka Rosa boluje od karcinoma dojke, a sestra Marina je imala težak prelom noge i još se oporavlja. Niko od nas troje ne može da radi, da nije bilo dobrih ljudi koji su nam sagradili kuću od 50 kvadrata i koji nam povremeno pošalju poneku donaciju, ne znam kako bismo uopšte preživeli. Nekoliko puta dolazili su da nam isključe struju koju nemamo od čega da platimo. To me još više potrese i razboli – jada se Miloš.
On podseća da nakon povratka sa Kosova 18 godina nije imao zdravstvenu knjižicu, pa je svaki lekarski pregled i svaki lek, najčešće pozajmljujući se, morao da plaća.
– Nadao sam se da ću, nakon što su vojni lekari na VMA konstatovali da sam teški invalid, dobiti bar minimalnu invalidsku penziju ili neku drugu pomoć. Mislio sam da, kao neko ko je krvario za ovu zemlju, bar to zaslužujem. Prošlo je od tada pet godina, a od moje penzije još nema ništa. I to malo crkavice od socijale što sam dobijao, nedovoljno i za hleb, jedno vreme mi je bilo, ne znam zašto, obustavljeno – dodaje Miloš.
Poznati humanitarac Hido Muratović podseća da Miloš nema besplatno lečenje, a dobri ljudi su mu sagradili skromnu kuću. Ovaj humani čovek je pre šest godina Milošu, Rosi i Marini prvi odneo humanitarnu pomoć.
Hvala “Vestima”
– Ne znam da li bih još bio u životu da me svojevremeno nisu posetile “Vesti” koje su prve prenele priču o mojoj bolesti, teškoj muci i sirotinji, a potom su stigli i drugi mediji koji su na neki način naterali Vojsku i državu da mi bar malo pomognu. Eto, dobio sam zdravstveno osiguranje, a bio sam i na pregledima u Beogradu. Hvala im beskrajno što su i dalje uz mene – priča Miloš.
Pomoć iz Raške
Dok smo pripremali ovaj tekst Milošu je stigla pomoć od 5.000 dinara koju su mu poslali zaposleni PIO u Raški. Iako neće rešiti nijedan od svojih problema puno se obradovao, jer će bar moći da kupi nešto brašna. Donatorima iz Raške šalje velike pozdrave i još veću zahvalnost.
