Za hrišćane, Božić je praznik veselja, ljubavi, sloge i praštanja. Sagovornici “Vesti” objašnjavaju i po čemu se pravoslavni običaji u proslavi Božića razlikuju u odnosu na druge hrišćanske crkve koje ovaj praznik proslavljaju 25. decembra.
Nalaganje badnjaka
– Pravoslavni običaji su zapravo narodni običaji. Oni su usko vezani za prošlost i kulturu jednog naroda na određenom geografskom prostoru. Crkva je ove običaje prihvatila kao autentično svedočenje žive veze sa verom, odnosno sa Bogom. Najviše običaja je vezano za najveće praznike pa tako i za Božić. Kod drugih hrišćanskih crkava, odnosno drugih naroda takođe postoje običaji, ali su oni tokom prošlosti i uticaja zapadnog sveta izašli iz okvira porodičnog doma i premestili se na ulicu – pojašnjava jeromonah Varnava (Knežević), sekretar Eparhije budimske i dodaje da su kod pravoslavnih Srba za Božić najvažniji oni običaji koji okupljaju porodicu.
– Badnji dan je prepun takvih običaja koji počinju molitvom, a nastavljaju se pesmom, pa sve do nalaganja badnjaka – hrastovog drveta kojim se svedoči kraj jedne epohe našeg narodnog verovanja i prihvatanje rađanja Sunca pravde, kako se u pesmama naziva Hristos. Na Badnje veče posebno se raduju deca koja u slami sakupljaju slatkiše ili orahe koje im obično stariji članovi porodice bacaju. Na sam Božić, ono što okuplja celu porodicu jeste lomljenje božićne česnice i radost traganja za dukatom ili novčićem koji donosi blagoslov. Takođe, vrlo rano skoro svako domaćinstvo dočekuje položnika koji je obično zdravo i jako muško dete ili mladić, koji prvi dolazi da čestita a ovo čestitanje Božića prate razne radnje, najčešće vezane za ognjište – “koliko varnica toliko srećica, zdravlja” – navodi jeromonah Varnava.
Slama i česnica
Protojerej stavrofor Predrag Azap, paroh u Iloku ističe da su simboli Božića: česnica, slama, položajnik, a da svaki od njih ima svoju određeno značenje iz prošlosti.
– Kada se radi o Bogu i o nama hrišćanima, mi želimo najviše večno da živimo u Bogu i sa Bogom, kao i radi Boga. Zato mi česnicom ukazujemo na telo Hristovo, koje je i hleb života. Česnica je simbol i slika živoga hleba a mi zrnevlje sabrano sa sviju strana sveta. I sada, sve u domenu hleba s naše strane biva uzneseno, a s Božje strane biva nam uzvraćeno. Kako? Na Svetoj liturgiji hleb će postati živo telo Hristovo kojim ćemo se mi pričestiti. To pričešće opet, biće nam na oproštaj grehova i na život večni. Konačno, hleb treba proročki da nas poveže sa mestom roždestva Hristovoga, Vitlejemom judejskim, kao domom hleba, i gradom Davidovim iz kojeg će “izići Vođa koji će napasati narod moj Izrailja” (Matej 2, 1, 4-6) – navodi prota Azap.
Objašnjava da se na pod kuće stavlja slama koja vernike treba da podseća na rođenje Hristovo.
– Slama nas pak podseća na događaj roždestva Hristovoga u štali gostionice, na dete povijeno gde leži u jaslama, na pastire u onome kraju koji su boravili u polju i čuvali stražu noću kod stada svojega. Položajnik je neko, a najčešće deca, ko polazi da sa grančicom badnjaka vrlo rano uđe u nečiji hrišćanski dom i čestita Božić rečima blagosiljanja i dobrih, berićetnih želja. On dakle treba da liči na ljude pastire koji su rekli jedan drugome kako stoji u jevanđelju po Luki: “Hajdemo, dakle, do Vitlejema, da vidimo to što se dogodilo, što nam objavi Gospod. I pohitavši, dođoše i nađoše Mariju i Josifa i dete gde leži u jaslama. A kad videše, objaviše sve što im je kazano za to dete. I svi koji čuše diviše se tome što im kazaše pastiri” – objašnjava iločki paroh i dodaje da se božićna slama ne baca, već iznosi iz kuće i stavlja u raklje voćki, pčelinjaka, vinograda, kokošinjaca ili privrednih zgrada, jer se veruje da štiti.
Položajnik
I dok se u ranija vremena položajnik upućivao ka ognjištu kako bi džarao vatru grančicama badnjaka, u današnje vreme to se radi tako što odlazi do kamina ili šporeta i izgovara zdravicu: “Koliko varnica, toliko srećica. Koliko varnica, toliko parica. Koliko varnica, toliko u toru ovaca, a najviše zdravlja i veselja. Amin, Bože daj!”.
U stambenim zgradama, gde nema šporeta, kaljevih peći ili kamina, položajnik na plamenu sveće pali listić badnjaka i izgovara zdravicu prema kući u kojoj je, a ako ima đaka, poželi im dobre ocene. Posle položajnikove zdravice, svi sedaju za prazničnu trpezu. Domaćin upali sveću, a domaćica tamjanom okadi ikone i celu kuću. Potom se, pre obeda, peva božićni tropar i pročita Očenaš. Za trpezom se najpre okreće česnica i preliva vinom, pa se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. U narodu postoji verovanje da će onaj ko u svom delu česnice nađe paricu čitave godine biti srećan.
Vertep
Jeromonah Varnava navodi da se na zapadu obeležava Advent – period pred Rođenje Hristovo čija je najprepoznatljivija karakteristika posebno priređen vertep – odnosno jasle u kojima je Bogomladenac okružen svetom porodicom, mudracima, pastirima i životinjama.
Božićni post
Proslavi Božića prethodi četrdesetodnevni post koji po značenju i trajanju dolazi posle Vaskršnjeg ili Velikog časnog posta i uvodi u najveći hrišćanski praznik Vaskrs. Post traje 40 dana (od 28. novembra do 6. januara) zato što je toliko Gospod Isus Hristos proveo u pustinji u postu i molitvama.
Liturgija i pričešće
Sagovornici “Vesti” ističu da je Božić pre svega praznik porodice, ali da je suština njegovog praznovanja odlazak u crkvu.
– Svi običaji su drugorazredna proslava Božića dok je ona prvorazredna zapravo učešće u Svetoj liturgiji i pričešće svetim Tajnama za život večni jer je Božiću prethodio post kojim su se vernici duhovno pripremali za ovaj praznik – ističe jeromonah Varnava.
Protojerej stavrofor Predrag Azap dodaje da je proslava Božića kompletna samo ukoliko se na pravi način razume suština ovogo praznika.
– Poruka Božića je da je na taj dan Bog sišao ljudima i da se rodio Sin Božji, koji je uzeo ljudsko telo da bi ih približio sebi. Suština Hristovog rođenja i dolaska je bila i ostala da ljudima ukaže na smisao života i donese im zapovesti ljubavi. Ovaj svet počiva na ljubavi. Ako to imate, vaš život ima cilj i smisao – poručuje prota Azap i dodaje da se na božićno jutro, pre svitanja, oglašavaju sva zvona na pravoslavnim hramovima, a vernici obično pucanjem iz puška i prangija objavljuju dolazak Božića i božićnog slavlja.
– Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima “Hristos se rodi!” i otpozdravljaju sa “Vaistinu se rodi!”. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.
Jeromonah Varnava nastavlja da je centralni događaj u svakom domaćinstvu lomljenje božićne česnice.
– U nekim sredinama gde živi naš narod česnica nije u vidu pogače nego je sličnija slatkim kolačima, ali suština je ista. Svakako da u zavisnosti od životne sredine postoje i različite pripreme praznične trpeze i posebnih jela koja se spremaju ovom prilikom. Pravoslavni vernici Božić treba da proslavljaju u toplini porodičnog doma, u dobrom raspoloženju, svedočeći ljubav prema bližnjima, što jeste i smisao svih ovih običaja koji zahtevaju učešće cele porodice. Božić je praznik porodice – priča jeromonah Varnava.
Korinđanje
Jeromonah Varnava ističe običaj koji je i dalje zastupljen u Rumuniji – korinđanje.
– Korinđanje je pevanje božićnih pesama koje se odvija ili na Badnji dan ili nekoliko dana pred Božić. Običaj je da se udruže deca, ili odrasli, pa čak i horovi tamo gde ih ima i posećuju srpske kuće, gde otpevaju nekoliko pesama, a domaćini ih posluže onim što imaju pripremljeno. U Mađarskoj ali i u Vojvodini je posebno interesantan vertep, odnosno scenski prikaz svega onoga što se događalo u vezi sa rođenjem Isusa Hrista, a na osnovu biblijskog teksta, najčešće prilagođeno deci. Dakle deca, a retko odrasli, oblače se u stihare ili kostime i glume tri mudraca, pastire, Iroda i pričaju priču o dolasku Gospoda na svet.
Novčić za sreću
U božićnu česnicu domaćice ubacuju zlatni, srebrni ili običan novčić. Česnica se lomi na više delova i to po određenom redosledu. Prvi deo česnice se lomi za Bogomladenca Hrista, zatim za kuću, a potom i za sve članove porodice. Onaj ko dobije deo česnice sa skrivenim novčićem, po narodnom verovanju, biće blagosloven i srećan cele godine. Novčić se čuva u kući stavlja se pored slavske ikone ili iznad ulaznih vrata.
Zahvalnost Bogorodici
Najradosniji hrišćanski praznik slavi se tri dana.
– Drugi dan Božića se još naziva i Sabor Presvete Bogorodice i to je praznik kojim crkva odaje blagodarnost Bogomajci koja je prihvatila da buda smestište Nesmestivog i koja je donela Gospoda na svet. Crkva takođe poziva da proslava i ovoga dana započne Svetom liturgijom, i da se nastavi prazničnom trpezom kod kuće ili kod rodbine i prijatelja, jer je običaj da za razliku od prvog dana Božića koji se obeležava isključivo u porodici, ovoga dana izlazimo među bližnje ili ih dočekujemo otvorenog srca u svojim domovima – navodi jeromonah Varnava.
Trećeg dana Božića crkva molitveno proslavlja Sv. Arhiđakona Stefana, prvomučenika za veru Hristovu.
– Ovoga dana se obično po povratku sa bogosluženja čistila kuća i iznosila slama koja je unesena još na Badnji dan. U našem narodu je u zadnjih nekoliko decenija ovaj dan posebno značajan jer je Sv. Stefan zaštitnik najmlađe srpske države – Republike Srpske, te se ovaj praznik obeležava posebno svečano širom Srpske – ističe jeromonah Varnava.
Vijanje
Protojerej stavrofor Predrag Azap kaže da su u srpskim mestima vukovarske i osječke regije, selima Trpinja i Bjelo brdo sačuvani običaji da se drugog dana Božića jašu konji, kada jahači “vijaju Božić”.
– Svečano okićeni konji sa jahačima momcima ili mlađim okićeni muškarcima, u galopu jure seoskim ulicama. Poenta ovog događaja i narodnih običaja, je da mladići, konjanici svraćaju u kuće u kojima žive devojke za udaju, a domaćini ih časte pićem, rujnim vinom i domaćom rakijom.
