Danica Maksimović: Ne dam da me žigošu!

 

Ne može bez posla: Danica Maksimović

 

– Živeti od glume je teško, posebno sada. Mi, glumci, nikada nismo bili adekvatno plaćeni. Naš posao je uvek bio na marginama, jer je kultura uvek bila skrajnuta. Kad čovek to prihvati kao istinu, nije teško. Ja sam se davno pomirila sa tim i najvažnije je da imam posla, jer glumac koji ne radi gubi samopouzdanje, postaje nesrećan i tužan. Zato ja radim da očuvam zdravlje, osmeh i pozitivnu energiju koju sam uvek imala ma šta me šibalo – kaže Danica.

Može li se živeti od penzije?
– U penziji sam od početka ove godine i ta priča je mnogo tužna. Imam 36 godina radnog staža bez ijednog dana bolovanja. Znači, debelo sam odradila radni vek, a imam sramno nisku penziju. To je tužno za svakog umetnika, za umetnost, državu, narod… A još je tužnije što je ministar Ivan Tasovac čim je seo u fotelju ukinuo nacionalne penzije. Dobijali su ih oni za koje niko nikad nije čuo, a bez njih su ostali oni koji su ih zaista zaslužili. Tužno i bezobrazno! Strašno je što je čak i Vlada imala svoje kandidate. Ja sam snimila preko 60 filmova, među kojima su i dva najgledanija srpska filma svih vremena – "Tesna koža 1" i "Zona Zamfirova", da ne pričam o drugim ozbiljnim ulogama i brojnim nagradama koje sam dobijala.

Možda su političke veze mogle da vam obezbede bolju penziju?
– Uvek sam se užasavala političkih veza i moja jedina politika je moja gluma. Ja sa scene neću da se izjašnjavam, ne zato što se plašim, već zato što ne dam političarima da me žigošu, neću da sa mnom manipulišu. Zato mogu otvoreno da govorim o svemu. Ali, usamljena sam u tome. Ljudi ćute. Neće da kažu ništa, a niko nije zadovoljan. Mnogi ne bi mogli da rade da nemaju podršku političara. Svi to znaju, ali opet ćute.

Kako se osećate kad pročitate da neko na estradi za veče zaradi nekoliko vaših mesečnih penzija?
– Ne bavim se time, imam svoj život. Možda sam i ja mogla da pođem tim putem. Školovala sam glas, na sceni pevam decenijama. Ali, čovek u nekom trenutku mora da se odluči, ne može se sve. Kad čovek svaštari nije posvećen do kraja nijednom poslu. To mi je, u neku ruku, bila zvezda vodilja kada sam krenula svojim putem. Umem ja da zasviram, da zapevam, pa i za pojas zadenem. Ja sam srećna što su ljudi sa poštovanjem dolazili da me vide na sceni. To nema veze ni sa kakvim parama. Eto, i sada radim, iako sam u penziji, jer ne mogu da se odreknem tog zadovoljstva.