Davimo se u smradu

Divlja kanalizacija zatrpala Šapranačku reku
 

– Strašno je šta sve plovi rekom, a glavni problem je kanalizacija koja direktno ide u reku kroz cevi iz septičkih jama žitelja sa Šapranačkog rida. Godinama ukazujemo na taj problem, kad ogreje sunce, nemoguće je sedeti u dvorištu od smrada, prozore ne otvaramo – kaže Nenad Mašutković, žitelj Šapranca i potomak jedne od najstarijih familija koje su se tu doselile.

– Bezbroj puta smo bili kod predstavnika vlasti, najviše u Direkciji, Vodovodu i Komradu, ali i kod gradonačelnika. Šta ti ljudi misle, da li smo mi tolike budale, pa će da nas godinama lažu?! Skoro su obećali da će problem te kanalizacije biti rešen postavljanjem cevke od pet-šest metra dužine koja će spojiti divlju kanalizaciju sa šahtom i još ne rade ništa. Obećano je čišćenje reke jer u njoj ima svega i svačeg, a videli smo crknute pse i mačke, kosti, đubrad svake vrste. Za pacove da ne pričam. Pored obale je naraslo šiblje da se do reke ne može prići – ogorčen je Nenad.

Problem je nastao otkako je grad počeo da se širi prema Šapranačkom ridu gde je prekopano groblje, krajem 50-ih godina prošlog veka, i na kostima sagrađene mnoge kuće.

 

Žal sa Đurđevdanom

Od te kobne 1956. godine, utihnulo je i slavljenje seoske slave Đurđevdana kojom su se ponosili.
– Ljudi su se bojali da javno slave, pa su slavili po kućama, a onda je i to prestalo. Samo se obeležavala skromno krsna slava. Govorili su Šaprančanima da su postali građani, da je sa selom raščišćeno i da nema više sabora u varoši. Sabora je bilo i tad po selima, nije se tamo branilo, ali naš je bio na obodu grada i smetao je vlastima kada bi nagrnulo po 2.000 ljudi da slavi Svetog Đorđa Pobedonosca.

– Naseljenici su sproveli kanalizacione cevi u reku, a onda nastaje nesnosan smrad koji se širi na sve strane. Prijavljivali smo više puta, dobijali obećanja da će se preduzeti rigorozne mere, znam ljude iz inspekcije koji stvarno to žele, ali brate, nađe se neki rođak, jer su svi povezani kao creva, i spreči božju sramotu. Sada je reka smetlište, nikad niko nije preuzeo bilo kakvo čišćenje – jada se Nenad.

Sa setom se seća kako je ranije izgledala Šapranačka reka:

– Šapranačka reka je bila ranije čista kao suza, u njoj se leti kupalo u virovima, a zimi smo zahvatali vodu kantama i grejali na šporetima za kupanje u limenim koritima. Žene su pred praznike prale ćilime, ponjave, sa drvenim perajkama, preko godine prao se veš. U mahali su bila tri bunara, vode leti nije bilo za sve, pa se zahvatala za piće iz reke. Bilo je ribe sve do Mangine vodenice u susednom selu Sobina – priča Nenad.

 

Šaprančani su nekada slavili seosku slavu Đurđevdan kojom su se ponosili
 

Drhtavim glasom priča i ono što je slušao od oca Žike, a odnosi se na društveni život pored reke.

– Voleli su leti, u vreme punog meseca, da odu dole niz reku. Tu ispod ajeta bile su bačve sa raznim vrstama vina, više godina starog. Poneli bi čaprnje, zemljane posude za vino, seli bi pored reke i na mangalu pekli suve vešaljke svinjskog mesa.
Ono što im je učinila nova vlast posle Drugog rata, navodi Nenad, nisu ni Turci.

– Naša familija Mašutci se doselila u vreme Sulejman bega koji je raspolagao imanjem koje se prostiralo od planine Krstilovica na zapadu. U njegovom vlasništvu nalazilo se i brdo, koje su Turci zvali rid, a danas je Šapanački rid (uzvišenje). Sulejman beg je kontrolisao i Sobinsku reku koja je služila kao pojilište za stoku. Moji preci su se doselili iz pčinjskog sela Šaprance i svi si bili stočari. Stiglo je 37 muških članova familije Mašutci. Vredni i pošteni brzo su zadobili poverenje Turaka. Naselili su se pored reke, sagradili okućnicu i prostorije za stoku. Dobili su dozvolu da napasaju stoku na ridu, a zauzvrat morali su da vode računa i o turskoj stoci – priča Nenad.

Poslušnost i odanost Turci su umeli da nagrade, i zemljom, i povlasticama. Dozvoljena im je proslava kućne slave, a posebno i seoske slave Đurđevdan, 6. maja.

– Na obližnjem ridu moji preci su postavili oveći drveni krst, gde su svetili maslo za napredak i zdravlje stoke. Krstovi su truleli i vremenom se menjali. Tek nakon Drugog svetskog rata komšija radnik metalac napravio je metalni krst koji i danas postoji – ističe Nenad.

 

Sulejman beg (stoji u sredini sa vranjskim prvacima i sveštenicima)

Nenad kaže, da se Šaprančani, sa dve stvari, nisu nikad pomirili.

– Prvo, imali smo tapiju, overenu od Sulejman bega, u kojoj se vidi da smo vlasnici zemlje na Šapranačkom ridu. Država je od rida prvo napravila poljoprivredno dobro, pa kad je to propalo, prodavala placeve. Tapiju je lično predao moj otac, svojevremeno, vranjskom advokatu Srbi Mitiću, da zastupa naše interese. Nakon izvesnog vremena hladno je saopštio da je tapiju zaturio. Imali smo tapiju i od šume, koja se meri na hektare, oko i iznad planine Krstilovice. Drugo, groblje gde su naši stari sahranjeni na ridu takođe je opština prodala za placeve. Plakali su Šaprančani dok su pridošlice pravile kuće. Kopali su temelje, a kosti naših predaka bacali u reku i prepuštali psima. Vlast nam ja za uspomenu od spomenika napravila most preko Šapranačke reke – kroz suze završava priču Nenad.

POSTAVITE KOMENTAR

Upišite vaš komentar
Upišite vaše ime