Pojavili su se takozvani “Panamski papiri” o finansijskim transakcijama svetskih poslovnih ljudi i političkih ličnosti koje izbegavaju plaćanje poreza, što je uzdrmalo svetsku javnost poslednjih dana iako su se, ipak, pokazali kao još jedna zapadna netalentovana propaganda.
Najupornija novinarka koja je istraživala “Panamske papire”, Maltežanka Dafni Karnan Galicija ubijena je na Malti 16. oktobra 2017. godine. U njen automobil je postavljena bomba koja je aktivirana iz daljine. Ubijena je ispred svoje kuće. U “Panamskim papirima” je često pominjan i predsednik vlade Malte Džozef Maskat koji je u “Papirima” nekoliko puta optuživan za korupciju. Posle ubistva novinarke Maskat, odmah je, ne časeći ni časa, pozvao američki FBI da vodi istragu. Zanimljivo, zašto FBI?
Malta je članica EU, infrastrukturno je oslonjena na Veliku Britaniju, čija je bivša kolonija, pa zašto se onda pozivaju Amerikanci?
Putina upleli u mrežu
Izabrani mediji, nemački “Zidojče cajtung” i britanski “Gardijan” i Bi-Bi-Si (BBC), upravo oni koji su odavno poznati kao udarne pesnice američkih i zapadnih specijalnih operacija, prvog dana objavljivanja skandala (7. aprila 2016) plasirali su vest da je ruski predsednik “uhvaćen u pranju novca”, na šta navodno ukazuju “Panamski papiri”.
Ali, ipak, morali su da priznaju da se ime predsednika Putina nigde ne pominje, a zaključak je izveden zato što u “Papirima” ima mnogo imena Rusa od kojih su i neki rođaci i prijatelji predsednika Kine, pa čak i sirijskog lidera Asada.
Ali, kada su se i neki drugi, a ne samo izabrani, zainteresovali i uvideli da u tim papirima ima i drugih imena, i to sa Zapada, priča o Putinu je brzo nestala. Onda je energija usmerena na zaborav, na potiskivanje neuspele akcije. Utoliko pre što je razotkriveno ko stoji iza celog projekta.
Zvanična verzija je, prema nemačkom listu, to da je pre godinu dana neko, nepoznata osoba ili grupa nepoznatih ljudi, na nepoznat način “Zidojče cajtungu” dostavila bazu podataka panamske advokatske kancelarije “Mosak i Fonskea” koja je posrednik u registrovanju i otvaranju bankarskih računa u takozvanim of-šor zemljama i centrima, čime se bogatim ljudima iz celog sveta omogućava izbegavanje poreskih obaveza i u velikoj meri legalizuje “prljavi novac”. Pa se onda nemački list obratio vašingtonskom “Konzorcijumu za istraživačko novinarstvo” da to istraži.
Ispostavilo se da je “Konzorcijum” finansirala Fondacija koju u stvari kontroliše američka administracija, a među njima je i fondacija Džordža Soroša, pa se sumnja da je ipak reč o američkoj specijalnoj operaciji. Taj konzorcijum je, navodno, za godinu dana proverio i istražio 11,5 miliona dokumenata te panamske kancelarije. Nije jasno i kako su ti dokumenti dospeli u ruke nemačkog lista, a sugeriše se da su ukradeni iz kompjutera, hakovani. Da li je baš tako?
“Borba” protiv korupcije
Ključni čovek, jedan od dvojice vlasnika panamske kompanije je advokat Jirgen Mosak, čija je porodica decenijama vezana za američku Centralnu obaveštajnu agenciju (CIA).
Njegov otac Erhard je bio Hitlerov nacistički oficir u zloglasnom “Odredu smrti” koji je harao po koncentracionim logorima. Na kraju Drugog svetskog rata, Amerikanci su ga uhapsili u Minhenu, ali ga 1948. oslobađaju i nikada mu nije suđeno. Odatle je godinama radio kao operativac CIA u delovanju prema Kubi. U takvim okolnostima može se sa velikom verovatnoćom sumnjati ko su ti “nepoznati ljudi” koji su nemačkim novinama dostavili materijal i da nije reč o hakovanju nego o veoma jasnoj specijalnoj operaciji. Uz to, Panama je pod tolikom kontrolom Amerike da, praktično, kako je napisao jedan zapadni hroničar, u toj zemlji nije moguće pustiti vodu u toaletu, a da to ne zna Vašington.
Nadalje, sve finansijske transakcije u Panami su pod direktnom kontrolom Amerike, jer Panama nema svoju valutu i koristi američki dolar. Drugim rečima, ne radi se ni o kakvom hakovanju, niti o kakvom otkriću.
Dominantni besmisao i ključna obmana cele operacije “Panamski papiri” je tvrdnja da se sve to radi u cilju borbe protiv korupcije i pranja novca. Cinizam!.
Ključna je činjenica da je prebacivanje novca na of-šor destinacije i poreske rajeve potpuno legalno. To je stari zakonodavni projekat koji su osmislili zapadni bogataši i zapadne vlade. To niko ne pominje i nema poziva na odgvornost onih koji su takve zakone doneli i koji ih revnosno sprovode. Zapadne vlade su, pod izgovorom globalizacije, tržišne ekonomije i demokratskih reformi, naterale i druge zemlje širom sveta da donesu takve zakone i omoguće svojim bogatašima da koriste prednosti poreskih rajeva. A u stvari, to je deo, mora se priznati, veoma vešto smišljenog projekta.
Višestruke pljačke
Kroz demokratizaciju i tržišnu orijentaciju, Zapad je naterao zemlje širom sveta da krenu u masovnu privatizaciju državnih resursa i narodnog bogatstva, čime je stvorena nova klasa bogataša. Ali, taj novac nije smeo da pripada zemljama iz kojih potiče pa je, zahvaljujući novim zakonskim rešenjima, tim bogatašima bilo ponuđeno da svoje bogatsvo sklone u poreske rajeve koji su pod kontrolom, pre svega, Velike Britanije i Amerike. Tako se taj novac od drugih zemalja, preko tih banaka, nudi kao kredit opljačkanim zemljama čime se pljačka uvišestručuje. Neverovatan model pljačke. Na isti način, zapadni bogataši veće dugo pljačkaju sopstvene građane, što je osnovni razlog što je tema kolosalne pljačke i dalje zabranjena na Zapadu.
Kraj euforije
I onda ko je kriv? Rusija i predsednik Putin i, delimično, predsednik Kine? Besmisleno. Ali, posle početne euforije, stvar je počela da izmiče kontroli. U “Panamskim papirima” su i britanski premijer Dejvid Kameron, predsednik Argentine Mauricio Makri, zatim lider Pakistana Navaz Šarif i predsednik Ukrajine Petro Porošenko. Sve američki prijatelji.
