K. Nedeljković
SVEDOČANSTVO O HUMANOSTI: Živomir Ninković, Novica Milošević i Predarg Karasović

O neumornom dobrotvoru Milošu Šupici, zahvaljujući kome je na stotine srpskih ranjenika tokom ratnih sukoba pa prostoru bivše Jugoslavije izlečeno u Americi, „Vesti“ su pisale pre više od godinu dana. O njegovim delima nastalim iz beskrajne ljubavi prema svom narodu sada je objavljena i knjiga „Od Srpske Krajine do Amerike“, nedavno promovisana na Sajmu knjiga u Beogradu, a priredio ju je Predrag Karasović.

– Miloš Šupica je zaslužio da njegova velika dela ostanu zapisana. Tu sam da predstavim jednog čoveka iz dijaspore, koji je toliko dobra učinio. Većina od nas ne bi uradila za tri života ono što je Miloš uradio sam. Reč je o čoveku čije ime bi naš narod svakog dana trebalo da izgovara sa velikim ponosom – rekao je Karasović.

Dragoceno svedočanstvo

Kako je istakao, Šupica je svojom upornošću učinio ono što mnoge organizacije nisu uspevale.

– Skromnost krasi ovog divnog čoveka. On u početku nije želeo da se o njemu piše knjiga. Rekao mi je da on ništa nije radio da bi se promovisao, već je osećao da mora da pomogne svom narodu. Ali mnogi prijatelji su ga ubedili da se knjiga objavi kako se ne bi zaboravilo njegovo dobročinstvo. Na kraju je pristao i zamolio mene da priredim ovo izdanje. Odlučio je da knjiga ne bude na prodaju, već da je pokloni svima koji žele da čitaju o svim akcijama u kojima je pomoć pružena našim ljudima. Knjiga je dvojezična, na srpskom i engleskom. Tokom svih tih najtežih godina bilo je mnogo Amerikanaca koji su mu pomagali u njegovim poduhvatima, pa je želeo da i oni mogu da pročitaju tu knjigu – rekao je Karasović.

O Milošu Šupici govorio je na promociji i Novica Milošević, koji je za vreme rata u BiH bio borac Vojske Republike Srpske.

– Teško sam ranjen na sarajevskom ratištu, a zahvaljujući Milošu Šupici danas imam ruku. Govoriti o njemu i njegovim delima za mene je velika čast. Ja sam jedan od deset ranjenika u prvoj grupi koje je doveo na lečenje u Ameriku. Zahvaljujući njemu i njegovoj fondaciji, uspeo sam da spasim svoju teško ranjenu ruku.

Svakog dana u bolnici

Novica je stigao u Ameriku u avgustu 1993:

– Doček koji je Miloš organizovao je neopisiv. Dočekao nas je sa brojnim zemljacima i TV ekipama. Na TV stanicama je udarna vest bila da su srpski ranjenici stigli u Kaliforniju na lečenje. Ja sam tokom lečenja bio smešten u kući Miloša Šupice i njegove supruge Barbare. Ostali ranjenici su bili smešteni u drugim srpskim porodicama koje su želele da pomognu. Miloš i njegova supruga bili su divni domaćini. Nisam mogao da verujem da postoje tako velikodušni ljudi koji tako nesebično žele da pomognu. On je bio izuzetno hrabar, pametan, mudar čovek i zahvaljujući tome je uspeo da nas dovede u Ameriku.

Foto: K. Nedeljković

Kako je rekao, obezbedio mu je najbolje moguće uslove.

– Tokom lečenja, Miloš nas je svakog dana vodio u bolnice. Operacija moje ruke je bila više nego uspešna, a prva osoba koju sam ugledao nakon buđenja iz anestezije, bio je upravo on. Stajao je pored mog kreveta s osmehom i srećnim pogledom i vestima da je operacija uspešna. Nije naš Miloš bio samo pored mog kreveta, već je tako bio uz postelju svakog ranjenika. Njegova briga za nas je bila ogromna i neopisiva. Koliko god da je trajala operacija nas ranjenika, toliko je on bio u bolnici. Nije odlazio dok se ne bio uverio da smo dobro. Uprkos tome što je imao i svoj posao, on je sve svoje vreme posvetio nama. Hvala mu za sve što je radio i što radi za naš srpski narod. On je junak današnjeg vremena. Njegova borba za sve one kojima pomoć treba je nemerljiva – zaključio je Novica Milošević.

Mali osvrt na velikog čoveka

O Milošu Šupici govorio je i Živomir Ninković, bivši komandant vazduhoplovstva i protivvazdušne odbranea Vojske Republike Srpske.

– Naše živote su preplavili raznorazni anonimusi i zatrpali sećanja na čestite i časne ljude. Ja sam imao sreću da u najtežem trenutku našeg naroda u novijoj istoriji, na dužnosti komandanta ratnog vazduhoplovstva upoznam najvećeg srpskog dobrotvora Miloša Šupica. Ovo je samo mali osvrt na velikog čoveka. Bez ovakvih ljudi kao što je on, čovečanstvo ne može da opstane – rekao je Ninković.

Upoznao je Miloša 1993. u Banjaluci.

– Došao je on u moj kabinet sa željom da ga mobilišem da se bori. Video je da se nad njegovim narodom nadvila strahota, da ljudi ginu… Ipak, nisam ga primio. Shvatio sam da mobilisanje ne bi donelo mnogo koristi, već sam imao za njega drugi zadatak. Mislio sam da je bolje da se vrati u Ameriku i odatle pomogne svom narodu. On je bio izuzetno skroman čovek. Pita on mene kakav je on vojnik ako nije u uniformi. Ja sam mu objasnio da rat nije samo puška i borba. Znao sam da će nam biti potrebno mnogo lekova, sanitetskog materijala, uniformi, aparata… Ode on i izvrši zadatak više i bolje nego što se bilo ko nadao. Verujte mi, nema reči kojima ja mogu da opišem desetine i desetine tona lekova, hrane, sanitetskog materijala koje je on slao… Da ne pričam samo koliko je ranjenih boraca primio na lečenje u Ameriku. Možete misliti koliko je ljubav tog čoveka prema svom rodu… Ne budemo li znali za takve ljude, nećemo se spasti. Šta reći sem veliko hvala – rekao je Ninković.

Hvala Barbari!

Miloš je osnovao i fondaciju Spasimo srpsku decu. Ta organizacija je za 25 godina koliko postoji uspela u Ameriku da dovede 138 Srba. Među njima su bili ranjenici, ali i deca kojima je bilo potrebno lečenje u inostranstvu.

– Moram pomenuti i njegovu suprugu Barbaru koja je takođe veliki dobrotvor srpskog naroda. Ona je brinula o srpskim ranjenicima. Prala im je, kuvala, vodila ih gde treba. Ali takav čovek nije ni mogao voleti ništa manje humanu ženu – rekao je Predrag Karasović.