Lična arhiva
U stručnom štabu: Sa Stevanom Ostojićem

Sve što je u životu stekao, mogao je da zahvali fudbalu. Najpre, ogromnu popularnost i slavu. U gotovo svakom kraju sveta bilo je dovoljno reći “Šeki”, pa da svako zna o kome je reč i odakle dolazi. Planetu je prošao uzduž i popreko.

Video zemlje i predele o kojima obični ljudi mogu samo da sanjaju. Na kraju, za čoveka koji je potekao u maloj, socijalističkoj zemlji, zaradio je i pravo malo bogatstvo. Samo što – nije znao da ga sačuva. Pare su mu prolazile kroz prste.

– Fudbalskoj lopti sve dugujem i kad je došlo vreme da završim igračku karijeru, nijednog trenutka se nisam dvoumio čime ću se dalje baviti. Nisam završio visoke škole da bih mogao da sedim u nekoj kancelariji. Da otvorim restoran ili neku prodavnicu, to nije bilo svojstveno meni. Sav moj život bio je vezan za fudbalski teren – od grozničavog iščekivanja do same utakmice. Bez huka sa tribina nisam mogao da živim i zato sam znao da ću morati da ostanem blizu terena. Biti fudbalski trener – to je bio jedini mogući izbor – pričao je Šekularac.

Svoju trenersku filozofiju bazirao je na deceniji i po provedenoj u Zvezdi.

Hvala “Ambasadoru”

– Imao sam privilegiju da me treniraju velika imena. Radio sam sa Ćirićem, Pavićem, Tirnanićem… Mnogo sam naučio o detaljnom planiranju od Kike Popovića i Ace Obradovića. Zauvek sam zapamtio doktorov metod rada. Prvi je u Jugoslaviji uvek obavezne sastanke ponedeljkom. Tada bi svi Zvezdini treneri, od prvog tima do petlića, zajedno analizirali tek odigranu utakmicu, pokušavajući da mogućnost grešaka svedu na minimum. Zato je Zvezda bila najbolja.

Iako veliko igračko ime, nijednog trenutka se nije stideo učenja od iskusnijih kolega.
– Mnogo dugujem Branku Stankoviću. Veliki čovek, sjajan trener, nije mi uzeo za zlo što sam ga kao igrača već u godinama “radio” na treninzima. Jednom mi je lupio šamar i na tome se završilo. A, kad je 1978. godine postao šef stručnog štaba Crvene zvezde, čuveni Ambasador je uzviknuo: “Gde je Šeki? Dovedite mi Šekija! Njega hoću za pomoćnika.”

Proveo je divne dane uz generaciju Vladimira Petrovića – Pižona, Duleta Savića, Blagojevića, Šestića, starog Dike Stojanovića, pa Repčića, braće Đurovski… na njenom pohodu ka finalu Kupa UEFA i svim kasnijim velikim utkamicama. Sarađivao je u stručnom štabu i sa Gojkom Zecom i svojim “ispisnicima” – Borom Kostićem, Stevom Ostojićem, Vladicom Popovićem…

Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala

Svetski putnik

– Sve to vreme radio sam i u mlađim kategorijama Zvezde jer smatram da svaki posao treba da se radi od početka. Pogledajte samo Miljana Miljanića! Moj stari drug je krenuo od “petlića” i stigao do madridskog Reala i uloge selektora reprezentacije. Pa, kad je mogao Čiča, što ne bih i ja…

Na Miljanovu preporuku dobio je i prvi samostalan posao, u dalekoj Gvatemali čiju je reprezentaciju vodio u kvalifikacijama za Svetsko prvenstvo u Meksiku ’86. Kasnije je radio i u Australiji (Džast i Hajdelberg), Meksiku, Saudijskoj Arabiji, Južnoj Koreji…

– Teško je biti trener u inostranstvu jer protiv sebe, bez obzira na pompu uz koju vas dočekaju, uvek imate lobi domaćih i ljubomornih kolega ili nekog nerazumnog predsednika. Ali, ja nikad nisam davao na sebe niti sam dozvoljavao da me bilo ko ucenjuje. Svima sam stavljao do znanja da mora da im bude čast da rade sa jednim od najvećih imena u istoriji fudbala. Moji timovi su uvek i svuda igrali na pobedu – pričao je Šeki.
Došao je i dan kad mu se ostvario još jedan životni san – da bude trener Crvene zvezde.

Minus od jednog gola

Kao selektor Gvatemale zahtevao je od Saveza da reprezentativce ima duže vremena na raspolaganju.

– Nisu to bili neki vrhunski igrači, pa sam morao s njima da imam dodatne treninge. Zatvorio sam ih u kamp koji su novinari zvali “Šekijeva laboratorija”. Ali, iako smo bili totalni autsajder, kvalifikacije smo završili na drugom mestu. Nedostajao nam je jedan gol da odemo na Mondijal!

Kad gazde pogaze reč

Kao zanimljivu uspomenu Šekularac izdvaja i rad u Meksiku.

– Vodio sam tim Amerike, utakmice smo igrali na stadionu “Asteka” pred više od 100.000 gledalaca. Primljen sam fantastično, čemu je doprinelo i moje veliko prijateljstvo sa Borom Milutinovićem, koji je u ovoj zemlji pravo božanstvo. Start je bio kao iz bajke. Nanizali smo 19 pobeda i u Meksiko Sitiju je zavladala prava euforija. Bio sam na svim naslovnim stranama, redovan gost TV emisija, navijači su u transu uzvikivali moje ime, a uprava mi je spremala nov ugovor. Ali, onda se sve okrenulo preko noći. Doživeli smo dva poraza, izgubili prvo mesto, navijači su mi začas okrenuli leđa, a u upravi su se pravili da me ne poznaju. Bio sam razočaran, najviše zbog toga što na početku saradnje niko od mene nije zahtevao prvo mesto. Zato sam posle samo sedam meseci odlučio da raskinem ugovor i da se povučem.

A, u Saudijskoj Arabiji mu se dešavalo da se igrači žale vlasniku kluba na teške treninge.
– Nisu bili navikli na profesionalizam. A vlasnik, umesto da podrži trenera, pušta igrače da rade šta hoće. Sećam se jedne zgode, pobedimo i on isplaćuje premije. Dogovorili smo se da za svaku pobedu dobijem 1.000 dolara. Umesto toga, da mi na ruke 500 dolara, samo polovinu te sume. Tog trena je naša saradnja bila završena. Pocepao sam novac, a oni su me sproveli na avion za Beograd.

SUTRA – Dragoslav Šekularac – kraljević i prosjak svetskog fudbala (36): Krunisanje i abdikacija

Izvor:
A. Stanković

OSTAVITE KOMENTAR

Please enter your comment!
Please enter your name here