Gde sam sada? Na pola puta. Znam da ne želim da se vratim tamo gde sam bio i borim se da uspem. Susreo sam đavola lično i to nije prizor koji bi vam se dopao.
Ovako započinje svoju ispovest M. S. (25) iz mesta između Novog Sada i Zrenjanina koji je u Zajednici Zemlja živih 15 meseci. Ovaj mladić se nedavno vratio sa prve provere – dvonedeljnog boravka u rodnom mestu.
– Svašta mi se motalo po glavi pre nego što sam krenuo. Neopisiva sreća što ću posle toliko vremena ponovo videti roditelje, ali i strah da li sam dovoljno jak da me ta “sloboda” ne prevari. Radostan sam što je sve prošlo kako treba – priča M. S.
On je počeo da se druži sa narkoticima još u osnovnoj školi, a završio je kao diler kokaina i zavisnik od alkohola!
– Zvuči neverovatno, ali je baš tako. Bio sam uspešan diler droge koji je, naravno, i konzumirao svoju robu, a zapravo sam najveći problem imao sa alkoholom. Umesto bokala s vodom, meni je pored kreveta uvek bila flaša džina. Ujutro nisam mogao da funkcinišem ukoliko ne popijem. Prve dve nedelje u Zajednici ruke su mi toliko drhtale da sam kafu pio držeći šolju sa obe šake.
Na drogama od 12. godine
Marihuanu je prvi put probao sa 12 godina, a već u 13. je “duvku” pojačavao “koktelima” alkohola i raznih lekova koji su, tako pomešani, davali efekat raznih halucinogenih ili stimulitivnih droga.
– Već posle osmog razreda navukao sam se na amfetamine, da bih zatim prešao na ekstazi, a onda u srednjoj školi počeo da eksperimentišem i sa “sličicama” (LSD) i drugim halucinogenim drogama. Kada sad vratim film, jedino heroin nikada nisam probao. Valjda zato što su starije generacije mahom bile na njemu, pa smo svojim očima gledali šta ta droga čini ljudima. Eto, ako ima ičega dobro u druženju sa heroinskim zavisnicima, onda je to da smo od njega bežali kao đavo od krsta – ironično se smeje.
M. S. kaže da je probao drogu iz znatiželje, a zatim iz želje da mu bude “sve bolje i bolje”.
– Potičem iz normalne, patrijarhalne porodice koja je i meni i bratu davala slobodu da biramo životni put. Bratu je ta vrsta slobode pomogla da danas vodi normalan, porodičan život, a meni je očigledno odmogla. Verujem da je prekretnica da postanem potpuni zavisnik bila kad sam se sa 15 godina preselio u drugi grad gde sam upisao srednju školu. I dotad sam imao slobodu da izlazim do kada hoću, da prespavam kod drugara, ali sada sam i bukvalno bio pušten s lanca. Roditelji su mi našli neku porodicu da kod njih živim, a ispostavilo se da sam tamo prespavao možda ukupno desetak dana. Uglavnom su to bili stalni provodi, žurke do jutra koje bi se nastavljala i preko dana. Veoma brzo sam se “uklopio”, a da bih imao dovoljno novca počeo sam da se bavim i “trgovinom”. Na početku je to bilo na sitno, valjanje trave, a onda su mi i apetiti porasli, pa sam prešao na prodaju “hemije”, najviše ekstazija – kaže sagovornik “Vesti”.
Ubrzo je shvatio i da je samo pitanje trenutka kada će ga policija uhapsiti.
– Nikada nisam imao drogu kod sebe, ali sam znao da je pitanje trenutka kada će me uhapsiti jer se celo to naše društvo bavilo prodajom narkotika. Kada su jedan po jedan počeli da “padaju”, odlučio sam da se primirim. Bilo je, naravno, i legitimisanja i pretresanja i ispitivanja, ali nikada nisam bio drčan, konfliktan s policajcima. Znao sam da samo rade svoj posao, a i da bi mi se to obilo o glavu. Tako sam uspeo da od cele te ekipe jedino ja ne budem uhapšen.
M. D. navodi da se pritajio oko godinu i po, a onda se ponovo vratio poslu, ali sa daleko većim apetitima. Tada, kako kaže, počinje njegov “ples sa đavolom”. Počeo je da se bavi prodajom ozbiljnijih količina kokaina, ekstazija i marihuane.
– Razradio sam opasno dobar sistem. Droga nikada ne bi dolazila ni blizu mene, već sam spajao one koji je imaju i one koji hoće da je kupe. Nekad bi to bilo pola kilograma kokaina, nekada kilogram ekstazija, nekada kilogram ili dva marihuane. Spojim te ljude, a prethodno izvaram i jedne i druge. E tada sam počeo da vodim život 100 na sat. Para je bilo za svakodnevne provode i ludila, da nisam nikada znao gde ću prespavati. U svom tom ludilu, da bih izblefirao roditelje, upisao sam i fakultet, informatiku, čak sam i većinu stručnih ispita dao. Ali, daleko je to bilo od bilo kakvog ozbiljnog studiranja.
Dvostruki život
Da apsurd bude veći, ni roditelji, ali i šira okolina gotovo da nisu primećivali da ima ozbiljnih problema.
– Bukvalno sam vodio dvostruki život! Jedan je bio vezan za dilovanje droge, a drugi za humanitarni rad, posete manastirima. Ni sam ne znam koliko puta sam bio na Kosovu noseći pomoć srpskom stanovništvu po enklavama. Kao da su u meni postojale dve ličnosti. Iz današnje perspektive jasno mi je da sam odlascima u manastire i na Kosovo zapravo pokušavao da pobegnem od problema s drogom i alkoholom, ali da nikada nisam imao dovoljno hrabrosti da se s tim suočim.
Kada je došao u fazu da više nije mogao da sakrije u kakvom je problemu i da će ga takav život odvući u smrt, odlučio je da se obrati za pomoć baš tamo gde se, u trenucima lucidnosti, jedino osećao dobro.
– Obratio sam se prijateljima koji su pre desetak godina uspešno završili program u Zemlji živih. Oni su me povezali sa ljudima iz Zajednice i ja sam 28. decembra 2021. odlučio da uđem. Znao sam da sledi i proslava Nove godine, Božića, ali sam takođe bio svestan da, ako odložim lečenje, nikada se neću izlečiti.
Ovaj mladić planira da u Zajednici bude do kraja terapije, svih dve i po godine. Na tom putu mu je bukvalno ostalo pola.
– Razmišljam da posle ove terapije odem u neki manastir, makar na izvesno vreme, a da se posle preselim u neki grad u kome bih napokon završio fakultet jer mi je ostalo još pet ispita. Razmišljam i da odem u neku drugu zemlju i tamo počnem život ispočetka… Ne žurim nigde jer želim da prvo čvrsto stanem na svoje noge – kaže na kraju svoje ispovesti M. S, mladić koji je susreo đavola i pobedio ga!
Pet dana košmara
M. S. je jedan od retkih koji prethodno nije bio na detoksikaciji. Upravo je njegov slučaj jedan od onih zbog kojih u Zemlji živih sada insistiraju na prethodnom detoksu u nekoj specijalizovanoj bolnici.
– Da sam znao s kakvom ću se krizom susresti, bez sumnje bih prethodno otišao na detoksikaciju. Tih prvih pet dana su za mene bili košmar! I to bukvalno! Dan bih nekako i uspeo da prebrodim, ali noću, kad se sve umiri, kretala su fizička i psihička ludila. Grčenje mišića, preznojavanje i halucinacije koje se najbliže mogu porediti sa onima koje proizvode neki narkotici. Gledate iskrivljene slike, pojačani su vam svi zvukovi, a sve što vidite i čujete zapravo ne postoji, sve je u vašoj glavi. Posle dve nedelje fizičke krize su prestale i ja sam počeo normalno da jedem i spavam. I nikada se lepše nisam osećao.
Pravila Zajednice
U Zajednici je zabranjeno pušenje, korišćenje mobilnih telefona, pa čak i čitanje dnevne štampe ili gledanje TV programa.
– Ta izolacija ima terapeutski smisao jer je jedino van bilo kakvog spoljnog uticaja moguće da ti ljudi sagledaju sebe i samoizleče se od bolesti zavisnosti. Trudimo se da štićenici nemaju opciju da beže od sebe jer zavisnost je jedna vrsta neprihvatanja sebe i anesteziranje od svega to nas čini ili što čini život. Zbog toga porodica prvih šest meseci nema mogućnost ni da se čuje ni da se vidi sa članovima u Zajednici. Procena je da su tek posle pola godine relativno stabilni da se susretnu sa porodicom, da se vide i zajedno uvere u tom ličnom susretu kako i na koji način rehabilitacija protiče. Nakon godinu dana kreću “provere”. U praksi znači da naš štićenik stiče pravo da ode kući na tri nedelje. Tada se prvi put susreće i sa sredinom u kojoj je bio, sa ljudima s kojima je i ušao u problem zavisnosti… I upravo to iskušenje je jedna vrsta terapije i resocijalizacije. Istovremeno, ti odlasci kući su i jedna vrsta predaha od života u zajednici koji je u celosti ispunjen raznim aktivnostima, u svakodnevnoj, tačnoj dinamici – objašnjava Andreja Jovanović, glavni koordinator Zemlje živih.
On dodaje da se provere nastavljaju na svakih pola godine i ti odlasci predstavljaju ujedno i pripremu članova Zajednice da se po završetku programa vrate normalanom životu.
– Nama nije cilj da štićenici ostanu u Zajednici ili da žive ostatak života kao monasi već da se osposobe za normalan život. Pokazalo se da je to moguće kroz svakodnevno angažovanje, veliki trud, napor i volju, ali i praktikovanjem pravoslavlja i izučavanjem naše vere koja ima tu sposobnost da u pozitivnom smislu preobrazi čoveka i da ga osposobi da se odupre mnogim iskušenjima – naglašava glavni koordinator Zemlje živih.
Vera pobeđuje izazove
Protojerej-stavrofor Branko Ćurčin, nastojatelj Svetovaznesenjskog hrama na Klisi i glavni sveštenik Zemlje živih, poručuje da je ljudima podaren život da bi ga upotrebili, a ne zloupotrebili.
– Međutim, čovek je sklon da datu slobodu zloupotrebi. Zato je i naša misija, posebno misija Crkve, da svakog čoveka informišemo po svakom životnom pitanju, da nemaju nikakvih dilema, posebno u ovim vremenima kada je subkultura uzela primat. Često mi se zabriniti roditelji žale da su zbunjeni zbog čega im se deca drogiraju. Nemam tu baš previše saosećanja, pa im često kažem: “Probajte, pa ćete saznati zašto to rade.” Ali, vera ima načina da pobedi te izazove i ima mehanizme kako da čovek pronađe sebe i da ovlada sobom i svojim emotivnim potencijalima, i onim psihološkim i onim psihičkim.
Sveštenik poručuje da Zemlja živih nema ambicije da leči već ljudima u problemu nudi alternativu.
– Svako od nas je od nečega zavisan i saživljava se s tim, to mu postane model življenja. Zato, kad govorimo o lečenju bolesti zavisnosti, takvim ljudima treba ponuditi nešto suprotno od onoga čega treba da se oslobodi. Ljudi u bolestima zavisnosti su u emotivnom vakuumu, pa im nudimo “zamenu” u novom sistemu vrednosti koji se bazira na veri i na domaćinskom odnosu prema životu – objašnjava otac Branko Ćurčin.
Bezuspešna odvikavanja
Zbog problema s drogom i alkoholom, M. S. je u više navrata pokušavao, što sam, što uz stručnu pomoć, da se otrgne od problema u koji je zapao.
– Najduža apstinencija koju sam imao bila je 2016. kad tri meseca nisam izlazio iz kuće i sve vreme sam samo vežbao. Međutim, brzo sam se vratio na staro. Bile su to žurke od 50 do 100 ljudi, narkomana, kockara, kriminalaca… Iz današnje perspektive shvatam da sam zapravo ja bio jedini pravi negativac u tom društvu.
Flaša džina pored kreveta
M. S. je na teži način shvatio da je postao akutni alkoholičar.
– Budio bih se uz stravičan svrab i drhtavicu koja bi se smirivala tek kad bih popio nekoliko čašica žestine. Na kraju bez određene količine alkohola više nisam mogao da funkcionišem, čak i kada je reč o najosnovnijim stvarima. I dok normalni ljudi pored kreveta drže bokal vode, ja sam uvek imao spremljenu flašu džina. U toj poslednjoj fazi čak mi više nije ni bilo bitno da se napijem, već samo da mogu normalno da funkcinišem.
Pogrešni “lekovi”
Da bi “lečio” alkoholizam, M. S. je sve više koristio kokain i MDMA, kristale ekstazija.
– Naravno, sve vreme sam i prodavao tu istu robu, a posledica takvog života je bila što sam sve više pio i sve više koristio MDMA. Bile su to nesanice i izgladnjivanja po dva-tri dana, a zbog iscrpljenog organizma sam počeo i sve češće da se onesvešćujem. Ušmrčem se i posle par minuta samo padnem. Jednom pet sati nisam bio ni među živima, ni među mrtvima – priznaje ovaj mladić.
