Pixabay.com
Foto: Ilustracija

Još 1849. godine Jakob Grim je u Nemačkoj akademiji nauka i umetnosti rekao: „Vedra je i čovečanstva dostojna misao da svoje mrtve preda svetlom i čistom plamenu umesto vlažnoj zemlji“, podseća Živomir – Žika Rakonjac u monografiji „Epoha večne vatre“.

Navodi sedam ključnih reči iz terminologije krematističkog pokreta, a to su – krematorijum, kremacija, urna, kolumbarijum, rozarijum, vrt sećanja i osarijum.

Objašnjava da Krematorijum nije, kako se obično misli, samo peć za spaljivanje pokojnika.

– To je zapravo složen građevinski objekat delimično ukopan u zemlju. Sadrži sale za ispraćaje, prostorije slične komorama za održavanje odgovarajuće temperature, razna skladišta i sisteme filtera na dimnjaku. Ranije su radili na koks ili struju, a danas najčešće koriste gas. Najveća zabluda upravo se odnosi na rad peći u krematorijumu, što dovodi u sumnju da kremacija nije dostojanstven čin ispraćaja. Deo javnosti zbog neobaveštenosti i nepoznavanja tehnologije rada krematorijuma smatra da oni funkcionišu tako što se više kovčega sa preminulima „ubaci u peć da sagore zajedno“.

To, naravno, nije tačno. Od kada je podignut prvi krematorijum u svetu u Vokingu 1873. godine do danas, inženjeri zbog uštede energije projektuju peći u nizu, sa više zasebnih komora, a u svaku komoru može da se smesti samo jedan sanduk sa pokojnikom. Jedan krematorijum može da ima više odvojenih peći, a jedna peć može da ima više zasebnih komora.

Nema mešanja pepela

Tako, ni u krematorijum na Lešću u Beogradu fizički nije moguće istovremeno staviti dva sanduka u jednu komoru. Porodica može da bude sigurna da je preuzela urnu svog preminulog člana, jer nije moguće da se pepeo iz komora pomeša. Novi ekološki propisi zahtevaju da sanduci budu od prirodnih materijala i farbe, bez plastike i metala.

Kremacija je, kako piše Rakonjac, u najširem smislu reči, drugi način sahrane koji podrazumeva da se telo preminule osobe izlaže vatri u savremenim krematorijumima na temperaturama od 800 do 1.000 stepeni. Za razliku od klasične sahrane, kada se telo raspada prirodnim putem dugi niz godina, proces kremacije traje kratko, najduže tri sata, a ostaci kremirane osobe u obliku pepela, teški do dva i po kilograma sa „posudom“, smeštaju se u urnu i polažu na mesto gde je pokojnik odredio za života, ili kako porodica odluči.

Kremacija je opšteprihvaćena u hinduizmu, budizmu i drugim darmičkim religijama, dok je, iako nepoželjna, u novije vreme sve češća u islamu i judaizmu. U hrišćanskom svetu je iščezla u srednjem veku zbog zabrane koju je 785. godine uveo Karlo Veliki, smatrajući da je to paganski običaj, da bi posle naglog porasta stanovništva u velikim gradovima i širenja zaraznih bolesti u Evropi nastao društveni pokret krematista koji se iz Italije u 19. veku proširio i na druge zemlje.

Spaljivanje tela preminulih u doba rimske imperije bila je privilegija vojskovođa i pripadnika višeg staleža, a pisani tragovi govore da su i Sloveni pre hrišćanstva spaljivali svoje mrtve. Kremacija je u Srbiji moguća od 1964. kada je otvoren prvi krematorijum.

Park sa cvećem

Kolumbarijum je udubljenje na zidu u koje mogu da se smeste jedna ili dve urne, odnosno pohrane urne. Rozarijum je prostor u zemlji za četiri urne pokriven pločom standardnih dimenzija 50 puta 50 centimetara. Umetnička sloboda i kreativnost kamenorezaca dozvoljeni su u granicama koje ne narušavaju propisana pravila što se može primetiti i kod obeležja dva predsednika „Ognja“, Vojislava Kujundžića i Aleksandra Kostića.

Vrt sećanja je negovani park s cvećem, ružama, na groblju gde se rasipa pepeo preminulih u prisustvu porodice i nadležnih službenika. Podaci o preminuloj osobi čiji je pepeo rasut urezani su na prigodnoj ploči i ona ostaje kao obeležje u Vrtu sećanja. U mnogim zemljama dozvoljeno je rasipanje pepela po moru, rekama, na planinama, po parkovima, po želji porodice ili oporuci preminule osobe, a kod nas je moguće samo u Vrtu sećanja, odnosno „na posebnim mestima“, kako je napisano u Zakonu. Inače, ovaj zakon bez ozbiljnih izmena živi u raskoraku s društvenim i političkim promenama – skoro 50 godina, primećuje Rakonjac.

Kakva je sudbina urne kada se pepeo raspe u Vrtu sećanja? Postoje dve mogućnosti, da se urna razbije odmah nakon rasipanja pepela ili da je porodica sačuva i odnese kući.

Osarijum je zajednička grobnica, odnosno kosturnica, gde počivaju ostaci preminulih posle ekshumacije sa preciznim podacima. U osarijum novosadskog groblja Lisje, kako piše u članu 23 Odluke o sahranjivanju, premeštaju se urne koje niko ne preuzme nakon šest meseci. JKP Pogrebne usluge u Beogradu ima zakonsko pravo da premesti kosti preminulih u osarijum o čijim grobovima se niko ne stara nakon što istekne plaćeno grobno mesto, a pepeo sa urnama ima drugačiju sudbinu. One postaju tužno skladište zaboravljenih očeva, majki, braće, sestara, muževa i žena, rodbine i prijatelja.

Ostaci voljenih nisu ukras

Urna je hermetički zatvorena posuda izrađena od trajnog materijala u koju su smešteni posmrtni ostaci preminule osobe posle kremacije. Od antičkih vremena, kada su se pojavile prve urne u obliku vaza od keramike do danas, mašta dizajnera stvorila je prava remek-dela. Napravljene su od raznih materijala, ima ih raznih veličina i oblika, a aktuelni trend u svetu da se od posmrtnih ostataka proizvode ukrasi i nakit za ličnu upotrebu bolje je prepustiti oceni i sudu javnosti.

Smeštanje urne sa posmrtnim ostacima u Srbiji se obavlja uz prisustvo nadležnih iz pogrebnog preduzeća, a ukoliko je sahrana izvan teritorije gde se nalazi krematorijum nije moguće preuzimanje urne bez pisanog dokaza u kom mestu je obezbeđen večni počinak preminule osobe. Zakonom nije dozvoljeno da svoje drage deke, bake, tate i mame čuvate u domu kao porodični ukras.

Napušteni pokojnici

Uprava groblja nema nikakvu obavezu da urne čuva posle šest meseci, ali se iz humanih razloga prema ostavljenim pokojnicima odnose s poštovanjem. Samo na beogradskom groblju Lešće evidentirano je oko 1.500 urni sa pepelom koje niko nikad nije želeo da preuzme i dostojanstveno sahrani. Od 1964. kada je počeo da radi krematorijum, do 1996. JKP Pogrebne usluge rasule su pepeo iz 1.000 zaboravljenih urni u Vrt sećanja ili su smeštene u zajedničku grobnicu, ostarijum, na Lešću, a još oko 500 urni novijeg datuma, koje niko nije preuzeo, smeštene su u maloj ostavi u podrumu Lešća. Magacin za napuštene pokojnike redovno se popunjava.

Sutra – Epoha večne vatre (3): Zaveštanje Čika Jove Zmaja